Aлександра Лукић: Чарапанка из опанка за најмлађе читаоце

Фестивали су убедљиво најбољи начин за популарисање књижевности за децу. На фестивалима млади писци јачају своја познанства, налазе своју публику, уче од старијих колега. Појављују се реномирани писци данашњице, живе особе од крви и меса са којима можеш разговарати, а не слике у читанци. Ршум ће те научити шаху, Слоба Станишић лепом стиху, Тоде Николетић смеху.

Рекла је ово у интервјуу за “Глас Српске” књижевница Aлександра Лукић, која је за књигу “Принцеза најлепшег кеза” добила награду “Гордана Брајовић” која се додјељује за најбољу књигу за дјецу.

- Нова књига је већ отишла у процес припреме за штампу. Зове се “Чарапанка из опанка” и састављена је из пет различитих циклуса. Мој фаворит јесу “Баба Зорине умотворине” и “Тешко је бити човек”. Не бих превише причала о свему томе, јер прича сама за себе ништа не значи - каже Лукићева.

* ГЛAС: Постоји ли довољно нових књига за дјецу у српској књижевности гдје би најмлађи могли да направе сусрет стварности и маште?

ЛУКИЋ: Награда “Гордана Брајовић”, која је превасходно награда за поезију, јер је Гордана била песник, чини ме и више него задовољном. Потврда да баш ја имам част да понесем то признање, нарочито што је “Принцеза” моја прва књига, казује да сам на правом путу и да младим читаоцима доносим радост, што и јесте циљ мог рада. Мислим да српски писци за децу дају све од себе да дечију литературу обогате новим садржајима. Била сам присутна на многим реномираним фестивалима у последње време, и у контакту сам са људима који пишу за децу, тако да могу слободно рећи да је новообјављена дечија продукција дефинитивно кључ за та врата у свет маште. Узећу за пример роман Бошка Ломовића “Дечак са кључем о врату”. Моји ученици, који су заправо циљна група нове продукције, уживају у маштовитим авантурама главних јунака и надају се да ће такве књиге у скорије време постати њихова школска лектира.

* ГЛAС: Како су издавачи расположени за објављивање књига за дјецу, са каквим се ту проблемима писци сусрећу?

ЛУКИЋ: Издавачи мало простора поклањају дечијем стваралаштву. Праве погрешну рачуницу и објављују екранизоване бестселере, а на тај начин запуштају најмлађу публику и упућују их на погрешан пут, што је велика штета. Младим људима је посебно неопходна квалитетна литература на којој би одрастали, јер они су заправо наша будућност. Aко очекујемо да Србија изнедри будуће велике људе, садашњим “малим људима” морамо дати маштовите и педагошки квалитетне садржаје, који ће им бити смерница и морални аршин. Дечије стваралаштво “се растура” путем интернета, јер многи квалитетни писци, омиљени од стране најмлађе публике, од стране издавача не добијају шансу да своју делатност објаве. Aко се све то узме у обзир, похвалила бих једино “Панонске нити” Крушчић и “Култарт” Бањалука који својски раде на објављивању технички и садржајно квалитетних књига и успешно промовишу модерно стваралаштво и феноменалне младе писце (дванаестогодишњи Никола Сорак “Распевано детињство”, петнаестогодишња Рахмана Коленда “Или хоћеш или нећеш”, Aлекса Глушац и сл.)

* ГЛAС: С обзиром на то да сте наставник у основној и професор у средњој школи сматрате ли да би програм школске лектире требало освјежити?

ЛУКИЋ: Моја искуства су умногоме поражавајућа. Школски програми и даље подразумевају старе садржаје, ученицима далеке. Ново време и нове генерације ученика буквално захтевају један другачији приступ. Aко желимо популарисати књигу, читање, неопходно је позабавити се “ревидирањем” школских програма. Оно што зовемо класицима, треба остати, а све идеолошке моменте треба преобличити у животну литературу данашњице. Деца која читају, максимално учествују у настави ако је лектира модернија, деца која не читају, распитују се после таквих наставних јединица, где могу наћи те књиге, што и јесте циљ мог наставног програма.

“Игре глади”

* ГЛAС: Како коментаришете чињеницу да је роман “Игре глади” постао најпопуларнија књига међу тинејџерима у окружењу?

ЛУКИЋ: О овој ставци сам већ говорила. Деца су пластелин који обликује породица, друштво, медији и наставни кадар. Aко издавач нуди насиље у својој продукцији, мали број деце ће схватити сатиру. Велики број ће усвојити то као социјално исправно понашање. Чињеница је да младу душу треба неговати, обогаћивати је лепотом, нудити јој ширину. Покажи детету звезде и оно ће их досегнути. Деца су лепота коју већ дуже време запостављају сви. “Игре глади” су очигледан пример тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.