Александар Чотрић: Слојеви духа Станислава Томића

Станислав Томић (1986), професор филозофије и социологије из Зворника, прије неколико дана освојио је другу награду за афоризам на 58. Фестивалу хумора и сатире „Чивијада“ у Шапцу.

Ово признање долази као природни наставак низа награда којима је Томићев рад уврштен у сам врх савремене српске и балканске афористике. Након што је прошле године заступљен у Панорами савременог афоризма у Европи „Баук афоризма кружи Европом“, а ове године и у Антологији два вијека српског афоризма „Слано и љуто“, Томић потврђује статус једног од најмаркантнијих аутора млађе генерације. Подсјећања ради, иза њега су и Вибова награда листа „Политика“, Награда „Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије, „Драгиша Кашиковић“ ИК „Српска реч“, главна награда „Вук Глигоријевић“ на Сатира фесту у Београду, као и прва награда на Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду.

Поред плодног ауторског и педагошког рада, Томић у матичној средини дјелује и као неуморни организатор културног живота: оснивач је Фестивала хумора и сатире „Крива Дрина“ и идејни творац манифестације „Марковићеви дани“, чиме додатно оплемењује духовни и умјетнички простор Подриња.

Недавно се пред читаоцима појавила његова пета књига афоризама „Слојеви психе“, објављена у издању „АСоглас издаваштва“ из Зворника, која је већ доживјела успешне промоције у Зворнику, Брчком, Бијељини, Братунцу и Угљевику, а на „Данима хумора и сатире“ у Пљевљима била је у најужој конкуренцији за престижну регионалну награду „Типар“.

Као што у рецензији најновије збирке примјећује Бојан Рајевић, наслов указује на тежњу субјекта за саморазумијевањем у свему што је сложено и парцијално. Међутим, оно што Томића издваја јесте његов специфичан, избрушен стил – спој филозофске мисаоности и суптилне лиричности. Сам аутор у књизи нуди аутопоетичку дефиницију своје стваралачке филозофије: „Њежност је клесар на јајету.“ Код Томића нема јефтиних доскочица ни реторичке агресије; чак и када оштро критикује, он филигрански бруси мисао.

Лирски слој Томићевог рукописа посебно долази до изражаја у афоризмима о мушко-женским односима и савременом животу: „Кад сам је први пут погледао у очи, схватио сам да овом граду ипак не недостаје зеленила“ или „Љубав је егзорцизам за оне који су опсједнути собом“. Ови записи функционишу као естетска контратежа суровој свакодневици.

С друге стране, његова сатира је друштвено и социјално изоштрена. Поступком демитологизације Томић сликовито демаскира урушавање институција и вриједности: „Како препознати нашу богињу правде? Умјесто кантара носи цегере“, док социјалну димензију и апсурд радничке стварности сажима у ријечима: „Радници имају право на плаћено одсуство, а послодавци на одсуство плаћања.“ Уз препознатљиву духовитост којом декомпонује фразе и говорне клишее, аутор ствара продорне комичке и гротескне ефекте: „– Редовно нас понижавају. – Ћути, само нек је редовно!“ или „Да није биографија, мрље никад не би ријешиле стамбено питање.“

Поред тога, Томић анализира и наш однос према глобалном окружењу и сопственој традицији („Још користимо старе аустроугарске болнице. Никако да се опоравимо од окупације“), док за завршницу књиге чува филозофске рефлексије о пролазности, идентитету и моралу.

У свијету који брзо заборавља истинске вриједности, Томић нам нуди уточиште и завјет: „Васпитани за свијет који не постоји и даље постоје за свијет који није васпитан.“ Књигом „Слојеви психе“ Станислав Томић је још једном доказао да је афоризам у његовим рукама истинска умјетничка дисциплина духа и језика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.