Војислав Воја Брајовић: Дирљиве људске судбине кроз филм “Други”

Када сам добио да прочитам сценарио за филм “Други” јако ми се допао, а улога коју сам добио је веома захтевна и надам се да ћу је урадити како треба.

Драго ми је што имам привилегију да учествујем у стварању једног врло интересантног и значајног филма, који се бави људским судбинама, а који је пун душе.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” бард српског глумишта Војислав Воја Брајовић, који ових дана у Загребу снима филм “Други” редитељке Ивоне Јуке.

- Упоредио бих сценарио са неком класичном литературом, јер је то заиста један од бољих сценарија које сам имао прилику да читам у последње време - рекао је Брајовић.

* ГЛAС: Можете ли нам приближити лик који тумачите у филму “Други”?

БРAЈОВИЋ: Мој лик је сложен и тужан. Глумим човека који је оболео од раног Aлцхајмера и живи са својом кћерком, која је једна даровита фрустрирана особа, јер мора да ради оно што не воли, да као редитељ ради на безвредним сапуницама које су преплавиле свет. Мој лик је бивши интелектуалац који оболева од те јако драматичне болести, због које човек губи оно што га чини човеком, губи разум. Он је такав, да у тој својој специфичној болести ипак препозна оно што је добро и чисто у људима.

* ГЛAС: Који је по Вама значај овог филмског пројекта?

БРAЈОВИЋ: Филм се не бави никаквом политичком причом и због тога је на неки начин и драгоценији. Драгоцен је по томе што се бави судбинама обичних људи. Aко успе да се уради оно што сценарио нуди, гледаоци ће се просто идентификовати са сваком ситуацијом, односно људском судбином. Зато сам га и упоредио са класичном литературом, јер се можете поистоветити са судбинама јунака из дела, као што су нпр. античке драме, преко Шекспира и Чехова. У том смислу је просто драгоцена ова филмска прича.

* ГЛAС: Ускоро се очекује и премијера играно-документарног филма о Радивоју Кораћу. Каква искуства носите са тог пројекта и коју сте улогу остварили?

БРAЈОВИЋ: Позван сам од те екипе да у једној фантазмагоричној сцени, иако је то истинита прича, прикажем играни део приче. Играм Јосипа Броза Тита који је примио кошаркашку екипу, међу којима је био и Жућко Радивоје Кораћ који се распричао са тадашњим предсједником о проблемима које има тај спорт. Пошто је Тито тада био “држава у држави”, све је то дао свом помоћнику да забележи, како би се одлучило да ли ће табле бити дрвене или стаклене, да ли ће лопта бити кожна или класична, пошто се кожне лопте натопе водом па су тешке. Такође је записао и какве патике имају други кошаркаши, да ли се тренира у хали. Кораћ је све то отворено говорио Титу, са свешћу да ако он то не уради, да од тога неће бити ништа. Наравно, пошто је Тито био одушевљен њиховим спортским успесима и харизмом Радивоја Кораћа, одмах је и наређивао да се то уради. Та епизода у којој ја учествујем осмишљена је како би се показала једна врло занимљива личност човека као што је био Радивоје Кораћ.

* ГЛAС: Прошле године је пред читаоце дошла монографија “Дијалози о Воји Брајовићу” аутора Драгана Бабића. Са каквим сте осјећањима Ви доживјели рад на овој књизи и њено појављивање у јавности?

БРAЈОВИЋ: Пошто сам добио награду за животно дело, “Добричин прстен”, која подразумева и издавање монографије, искрен да будем, мене то није радовало, док још радим овај посао. Мислим да то припада људима који оду са овога света. Међутим, ипак сам прихватио да то уради Драган Бабић, али да то буде неко живо штиво. Тренутак у којем се монографија радила били смо живи сведоци свега тога што се дешавало у друштву. Дотиче се свега онога што сам ја радио и због чега сам то добио, али наравно ослањајући се на све актуелности које су нас окруживале последњих четрдесет и кусур година.

* ГЛAС: Добитник сте једног од највећих глумачких признања - “Добричиног прстена”. Какав значај за Вас има ова награда и колико награде уопште могу бити подстицајне умјетнику?

БРAЈОВИЋ: Награде су плата за оно што сте у свом раду постигли. Ја не могу да не споменем високо признање које је добио Новак Ђоковић као најбољи спортиста света, који увек каже да је то награда друштву. Не могу бити претенциозан и то поредити, али мислим да је то награда за оне који су у мене некако увек веровали. Да ли су то моја родбина и пријатељи, или је то због оних, због којих ја и постојим, а то су моји гледаоци. И ако то моје гледаоце обрадује, ако је то њима потврда да тај човек вреди, онда то мене наравно испуњава великом радошћу.

* ГЛAС: Да ли ћемо Вас ускоро моћи гледати у неким новим глумачким ролама?

БРAЈОВИЋ: Спремам се за један пројекат са Словенцима, а ријеч је о једном интересантном филму “Шангај” који третира питање Рома у словеначкој заједници. Aко будем имао времена, планирам да радим и на једном пројекту који је посвећен Десанки Максимовић. То је један велики пројекат и мора му се озбиљно и приступити да би дошло до његове крајње реализације.

Капитално дјело

* ГЛAС: Играте и једну од улога у филму Мише Радивојевића “Како су ме украли Немци”. На који начин сте Ви доживјели ову филмску причу?

БРAЈОВИЋ: То је, за мене, један од ретких филмова који обрађују ту тематику Другог светског рата. Мислим да је то Мишино капитално дело. Имали смо заиста лепу сарадњу, а Миша је један невероватно драг човек и када радите са њим, просто се уплашите од те радости која њега окружује. Он се радује својим сарадницима и свему што они ураде и предложе, тако да је и снимање те приче прошло у једном радосном тону.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.