РЕЦЕНЗИЈЕ: “Та прљава црна торба”: Глава је мања од тијела

Бранислав Предојевић 18.05.2022 09:00

Вестерн је постао ријетка тема у модерној кинематографији, да су сваки филм или серија овог предзнака сами по себи постали вриједни пажње, али када је ријеч о врхунском вестерн остварењу, попут АМЦ серијала “Та прљава црна торба”, то је права радост за вјерну публику овог, од стране корпоративне индустрије забаве, неправедно занемареног и потцијењеног жанра.

На први поглед базирана на класичним постулатима жанра о храбром шерифу у малом граду, усамљеном осветнику и ловцу на главе, бескрупулозном власнику рудника, богобојажљивом фармеру и смртоносној љепотици, власници јавне куће, она се већ крајем прве епизоде претвара у нешто што отприлике изгледа као да су је заједно писали Серђо Леоне, Гвидо Нолита, Тицијано Склави и Квентин Тарантино, али је, у ствари, дјело италијанског сценаристе и режисера Маура Арагонија.

У његовим рукама и у рукама његове ауторске екипе базична прича претворена је у модернизовану шпагети вестерн вожњу кроз пакао Дивљег запада филован крвавим насиљем, бритким дијалозима, канибализмом, окултизмом, сексом, суровошћу и црним хумором.

Груба, језива, сликовита и мрачна, “Та прљава црна торба” није серија за оне са слабим срцем и желуцем и свакако није претјерано наклоњена виђењу позитивног у “храбрим пионирима” америчког запада, већ своје главне ликове слика у прилично злим и мрачним тоновима, не штедећи никога и ништа. У њиховом свијету насиље, лагање, похлепа и варање су нормални, али брзо схватамо да и од насиља вођеног приземним људским мотивима постоји много горе и теже зло, кроз назнаке језивих активности које видимо од стране људи који слиједе учења мистериозног окултног култа, а представљају друштвени крем долазеће цивилизације.

Бизаран заплет сценарија почиње у првој епизоди када Црвеног Била (Даглас Бут) зароби психотични људождер (Ејден Гилен), показујући да је прича о опсесивном осветнику који тражи убицу мајке (знајући само да злочинац користи нож са мотивом мистериозног ока) само дјелић комплексније и језивије приче.

И када једном крене, Арагони мајсторски користи шок ефекте, како би откривао слојеве своје чудне и сумануте приче. Почевши од сцене када шериф Мекој (Доминик Купер), чувар закона и реда, неочекивано убије клинца који је открио да је он присвојио паре од пропале пљачке, преко сцене која открива да сиромашни фармер Стив (Кристијан Кук) брани земљу од власника рудника знајући да она лежи на злату, до језиве појаве главног негативца Бронсона (Гвидо Бронсон), човјека спремног да поједе сапутнике како би остао жив и остварио свој циљ.

Оно што овај бизарни заплет и још бизарније карактере подиже у креативном смислу јесте мајсторска режија Арагонија, који својим вртоглавим резовима, крупним плановима и играњем бојом кроз око камере, те надахнутом употребом музике и костима, компонујући их у убитачну завршну визуелну композицију, плијени својом стилизованом мрачном љепотом.

Ништа мање није успјешан његов рад са глумцима, који оживљавају, како главне карактере, тако и читаву галерију споредних ликова, са тандемом Бут и Купер на челу, који бриљирају као Шериф Мекој и Црвени Били, играјући ликове на граници гротеске, али не склизнувши у претјеривање.

Једноставно, у данашњем шпагети вестерну потребно је много више да се изненади публика од начина на који су то учинили Серђо Леоне и Серђо Корбучи крајем 60-их, али је Мауро Арагони мајсторски показао да је то само питање талента, воље, труда. Наравно, утрошених да се направи прича о суровим људима у суровој средини, уз додатни зачин у виду канибала, окултиста, лажних проповједника, превртљивих шерифа, ћелаве проститутке и главног јунака који лута западом наоружан томахавком и вукући прљаву црну врећу, пуну одсјечних глава, јер је “глава мања од тијела”.

Сходно тој логици, можда је паковање модерног вестерна компресованије од класика жанра, али је и крајни ефекат експлозивнији од већине раскошних спектакла из златних дана Дивљег запада на екрану.