Пет ремек-дјела по којима ћемо памтити Ђорђа Кадијевића

БЕОГРАД - Филмски и телевизијски редитељ, сценариста, историчар умјетности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић напустио нас је прошле седмице, у 94. години, остављајући непоновљиви умјетнички дух и стваралаштво које ће се изнова откривати и изучавати.

Аутентични умјетнички визионар и један од највећих интелектуалаца српског и југословенског филма Кадијевић је за собом оставио дјело од непроцјењивог историјског значаја. Његово стваралаштво, од тренутка када је стао иза камере шездесетих година прошлог вијека, обиљежено је низом ремек-дјела која су на много начина разбијала жанровске и умјетничке стандарде домаћег филма и телевизије.

Властити живот, обиљежен бројним приватним трагедијама и смрћу најближих чланова породице, бескомпромисно и безрезервно је посветио умјетности и око тога није имао дилеме до самог краја.

- Све сам дао једној мистичној врсти људске дјелатности која се зове умјетност, а у умјетности једном медију који се зове филм. И сад могу да кажем да у дубокој старости, гледајући репризе својих филмова, у ствари видим да је то мој живот - говорио је Кадијевић.

Ликовна умјетност увела га је у филм у коjeм је поставио недостижан стандард снимивши читав низ антологијских филмова и телевизијских остварења, укупно 26 наслова. Из овог богатог опуса издвојили смо пет кључних остварења по којима живот и дјело Ђорђа Кадијевића неће бити заборављени док год постоје људи који цијене истинску умјетност.

"Лептирица" (1973)

У било ком избору, не само из Кадијевићевог опуса, већ генерално и српског филма, ремек-дјело по имену "Лептирица" мора бити обавезна ставка.

У питању је класик у сваком погледу од ауторског разбијања жанровских стандарда, преко камере, глуме и музике, па све до његовог невјероватног утицаја на публику. Снимљен према приповијетки Милована Глишића "После деведесет година", филм "Лептирица" није био тек пука хорор прича о вампиру. Био је то савршен спој народног вјеровања, сирове сеоске атмосфере, црног хумора и прикривене критике тадашње власти, а њен завршетак постао је један од најјезивијих призора домаће кинематографије.

Оно што "Лептирицу" чини посебном јесте њено ослањање на аутентичне елементе српског фолклора, који се драстично разликују од устаљених англосаксонских вампирских митова.

Филм је прожет сировом, готово документаристичком атмосфером у којој Кадијевић мајсторски ствара нелагодан контраст између пасторалне идиле и надолазећег зла које доноси анималност и смрт, подстичући гледаоце да се суоче са сопственим страховима и моралним нејасноћама, претварајући овај филм у вјечно свједочанство своје вјештине у стварању универзалне приче укоријењене у специфичном културном контексту.

 

"Празник" (1967)

Кадијевићев филмски деби јасно је показао раскошан таленат и широко знање свог аутора кроз атипични ратни филм. Сврстан од стране критике у покрет "Црни талас", овај наслов својим филмским и умјетничким квалитетом далеко надилази оквире овог ревизионистичког покрета у домаћој кинематографији, нудећи огољену психолошку студију човјека у ратном вихору. "Празник" је мало ремек-дјело аутентичне ауторске поетике и филмске визије, далеко испред свог времена. Мајсторски режиран за дебитанта, беспријекорно снимљен и одглумљен (посебно језиви Душан Јанићијевић као џелат Манола) филм осим што је показао капацитет свог творца, показао је и његову неспремност да прави компромисе са властитом умјетничком визијом, што ће га касније коштати бројних забрана и подметања. Апсолутни класик и блистав почетак једне велике каријере.

"Карађорђева смрт" (1983)

Снимљен као телевизијски филм, "Карађорђева смрт" је захваљујући изузетној вјештини свог аутора постао култни класик. Његов комплексни заплет о пријатељству, вјери, политици и суровој издаји дјелује толико снажно да досеже ниво класичних грчких и Шекспирових трагедија, остављајући дубок печат на свим генерацијама гледалаца. Животни и политички судар двојице кумова и сабораца Вожда Карађорђа (Марко Николић) и кнеза Милоша Обреновића (Александар Берчек) је бриљантна студија о два различита карактера у сукобу политичких концепција и у борби за власт, идеалистичком и макијавелистичком, а кад одсјечена глава вожда стиже пред београдског пашу Марашлију, Милош се тим чином ослободио Карађорђа као ривала, али и зачео тешку драму своје савјести, која се може захваљујући Кадијевићу лако схватити као и метафоричка драма нашег народа унутар његове властите историје.

 "Вук Караџић" (1987)

Телевизијска серија чији се коријени дјелимично крију у филму "Карађорђева смрт", снимљена је у другој половини осамдесетих година, али и данас с лакоћом превазилази већину серијског материјала снимљеног након њеног емитовања. Ова серија није само биографска прича о великом реформатору српског језика; она је у својој суштини монументална историјска хроника која паралелно приказује кључне, драматичне догађаје из српске историје који су обликовали нашу модерну државу.

Вјештина с којом је Кадијевић, уз помоћ сценаристе Милована Витезовића и своје ауторске екипе, постигао да у двадесет сати телевизијског програма сажме читаву епоху српске националне револуције са почетка 19. вијека и стварање националне државе, једноставно изазива дубоко дивљење. Оно што је свима запало за око, а што истовремено представља и велику срамоту нашег јавног сервиса, јесте чињеница да ова серија деценијама нема репризу (наводно због дигиталне рестаурације). Реч је о једном од најбољих и најважнијих пројеката домаће кинематографије који има непроцјењив едукативни карактер, из којег би нове генерације могле много да науче, а којом је свој аутор према сопственим ријечима купио право на бесмртност.

- Серија "Вук Караџић" је мој доказ да сам учинио све у покушају да своју смрт учиним могућом, да парафразирам Кафку, мени она даје право на смрт. Она је оно што ће увек говорити да сам био ту, оно по чему не могу бити заборављен - рекао је Кадијевић.

"Свето место" (1990)

У овом остварењу Кадијевић је Гогољеву чувену причу "Виј" маестрално пренио у српско село, непримјетно је уткивајући у локални фолклор, обичаје и вјеровања. Овакав приступ филму даје моћну аутентичност, чинећи га универзалним у погледу хорор сцена, али и потпуно јединственим у погледу приказа балканског сујеверја. Сценарио, препун мистичног симболизма, мање се ослања на дијалог, а много више на импресивно визуелно приповиједање и опсесивну атмосферу, стварајући опипљив осјећај нелагоде који траје дуго након гледања. Кадијевићева редитељска визија заснива се на стварању истински опресивне, језиве атмосфере. Свака сцена одише готово опипљивим мистицизмом; село и околни пејзаж постају ликови за себе, прожети мрачним тајнама и неиспричаним причама, које врхунска глума надограђује у сваком погледу.

"Božja volja"

Ђорђе Кадијевић осим као редитељ, сценариста и историчар умјетности, истакао се и као писац одличног и незаслужено потцијењеног романа "Божија воља"(Орфелин).

Остварење је засновано на личним искуствима и опажањима из доба дјечаштва аутора током Другог свјетског рата, у околини Београда, камо се склонио од савезничког бомбардовања 1944. године.

- "Божија воља" је књига дубоког револта, на крају једног дугог људског века, препуна најстрашнијих слика, која говори о паду човека у сваком смислу, историјском, политичком, моралном… Језик ове књиге не преза од најбруталнијих израза, јер тај мој апсолутни, фундаментални песимизам избија управо у бруталним сликама - рекао је Кадијевић.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.