Оскаровац Мајкл Дудок Де Вит за "Глас Српске": Људска природа је темељ врхунске умјетности

Прво, то је изузетно велика част и веома је посебан моменат за мене и то није куртоазија. Веома сам дотакнут дочеком и људима које сам упознао у Бањалуци и ово је заиста невјероватно. Када разговарам са публиком, било на умјетничким школама, универзитетима или фестивалима, тема је увијек прилично лична, понекад прилично интимна и веома осјетљива.

Рекао је ово за Глас Српске, славни холандски аниматор и режисер Мајкл Дудок де Вит, објашњавајући своје утиске са гостовања на 18. Међународном фестивалу анираног филма Бањалука 2026. Оскаровац, каже да овај фестивал истина стиже из мање земље али да он умјетност не дијели на мале и велике земље већ га само интерсују људи који је стварају.

-Не правим разлику између земаља то је увијек разговор са људима. Били они Американци или људи из мале земље попут ове овдје, за мене је то исто. Ја и сам долазим из прилично мале земље, а живим у средње великој земљи, тако да то не прави никакву разлику.

Сви ови сусрети су ми изузетно драгоцјени. Никада раније нисам био у Босни и Херцеговини, тако да постоји велика радозналост са моје стране. Али када говоримо о умјетности, креативности и потешкоћама везаним за то, осјећај је увијек исти, без обзира на то да ли је ријеч о Јапану, Колумбији или овде, рекао је Дудок Де Вит

ГЛАС СРПСКЕ: Ваша каријера је обиљежена препознатљивим визуелним рукописом, цртежом, четкицом, тушем и акварелом. У ери хиперпродуковане ЦГИ анимације и бљештавих 3Д ефеката, ви сте остали вјерни том, да кажемо, традиционалном сензибилитету и једноставности. Колико је данас тешко сачувати ту аутентичну људску руку у сваком кадру филма?

ДУДОК ДЕ ВИТ: Ја морам да цртам, ја сам илустратор и заиста лично цртам. За мене није узбудљиво да правим филм у којем програмирате покрете у софтверу, то је врло једноставно.

Ипак, и даље постоје многи аниматори скао ја,  ми морамо да држимо оловку и да цртамо. Због тога је прилично лако осјетити страст према томе, и на срећу, постоји публика за то.

Људи препознају да ручно рађени филмови, било да се ради о луткама, цртежима или сликама, имају своју безвременску љепоту. Они су веома, веома људски – нису савршени као компјутерска анимација, већ имају људски карактер.

Прије двадесет година људи су питали да ли ће ручно цртана анимација нестати, али није, она не нестаје , већ траје и опстаје без опбзирана на све промјене.

ГЛАС СРПСКЕ: За филм „Отац и кћерка“ награђени сте „Оскаром“ 2001. године, а били сте номиновани и за филм „Монах и риба“ 1994. године. Како је изгледао тај тренутак када је један, условно речено, мали филм о тишини и пролазности тријумфовао на великој свјетској сцени и колико су вам те награде промијениле живот и однос према филму?

ДУДОК ДЕ ВИТ: Сам тренутак боравка на додјели награда у Лос Анђелесу је нешто сасвим и бизарно и дивно. То је права забава и, као и на свакој забави, не желите да будете циници нити превише критични,  једноставно уживате. Американци су заиста добри у гламуру и прославама. Ипак, током саме церемоније, која је прилично дуга, сви почну да изгледају помало уморно. Што се тиче "Оскара", то је огроман публицитет за ваш филм јер изненада милиони људи сазнају за њега, на чему сам јако захвалан. Наравно, увијек постоје људи који умањују вриједност малих филмова, али када чују да сам путовао по свијету и био дио церемоније у Лос Анђелесу, схвате да радим озбиљне ствари. Већ идућег дана све се враћа у нормалу: ја нисам славан, ходам улицом и нико ме не препознаје, што мени сасвим одговара.  

ГЛАС СРПСКЕ: Током каријере радили сте и за велике свјетске студије из Америке, попут „Дизнија“, учествујући у стварању филмова попут „Љепотице и звијери“. Колико су вам та велика индустријска искуства помогла у каријери и колико сте морали да се борите да задржите свој ауторски интегритет?

 ДУДОК ДЕ ВИТ: Понекад морате правити компромисе и ја то прихватам, посебно на комерцијалним пројектима када треба да зарадите новац или када желите да сарађујете са одређеним људима. Међутим, за моје сопствене кратке и дугометражне филмове компромиса готово да није било, сведени су на нулу. Рад са „Дизнијем“ и сјајним аниматорима у истој просторији било је одлично искуство. Сједили смо заједно, гледали једни другима цртеже и учио сам из њихове професионалности.

Ипак, схватио сам да ја нисам особа створена за рад у великим студијима попут "Пиксара“ или "Дизнија",  мени је на неки начин потребна независност. 

ГЛАС СРПСКЕ: Посебно поглавље ваше каријере представља сарадња са легендарним јапанским студијом „Гибли“ на филму „Црвена корњача“. Како је изгледао спој европског минималистичког ауторског израза и магичне поетике студија „Гибли“? Шта сте најдрагоцјеније понијели из те сарадње?

ДУДОК ДЕ ВИТ: Нисам желио да опонашам велике јапанске мајсторе попут Мијазакија и Такахате јер су они потпуно другачији. Ја имам снажну природну жељу да ствари држим веома једноставнима, а они су то разумјели. Радили смо без икаквих проблема.

Највећа ствар коју сам понио из сарадње са студијом "Гибли" и Исаоом и Такахатом јесте њихово повјерење у мене, што је непроцјењиво. Дуго времена нисмо имали ни формални уговор; вјеровали смо једни другима као људска бића, чак и у бизнису који обрће милионе евра.  

ГЛАС СРПСКЕ: У вашим филмовима дијалози су ријетки или потпуно одсутни. Умјесто ријечи, причу носите сликом, ритмом и музиком. Да ли је за вас анимација најмоћнија управо онда када се ослободи говора и проговори универзалним језиком емоција и слика?

ДУДОК ДЕ ВИТ: Да и не. Видио сам много кратких филмова без дијалога на фестивалима и они функционишу изванредно. Анимација може бити изузетно моћна без вербалног језика јер користи друге изражајне елементе: глуму ликова, музику, ликовни дизајн и саму причу.

Када филм нема дијалог, он постаје донекле митолошки и омогућава гледаоцима да изграде сопствену интерпретацију, што има посебну чар.  Али са дрUге стране имате сјајне филмове са много текста, који функционишу једнако успјешно и квалитетно. То је ипак, у суштини ствар осјећаја и ауторског надахнућа.

ГЛАС СРПСКЕ: Поред режије и анимације, радили сте и као илустратор књига за дјецу. Колико вам је тај рад и енергија најмлађих читалаца доносила свјежину у сопственом умјетничком изразу?

 ДУДОК ДЕ ВИТ: Урадио сам само неколико књига и уживао сам у томе јер је рад на непокретним сликама био потпуно другачији. Ипак, илустровање књига за дјецу није мој главни таленат. Да јесте, вјероватно бих радио више таквих пројеката. Осим тога, од илустровања књига је веома тешко живјети осим ако не радите у континуитету, јер радите мјесецима за релативно малу финансијску накнаду.  

ГЛАС СРПСКЕ: За крај, како видите будућност анимације данас, када дигиталне технологије и вјештачка интелигенција доминирају у свим сферама? Колико је тешко сачувати аутентичну људску руку и емоцију?

ДУДОК ДЕ ВИТ: Велика промјена је вјештачка интелигенција и нико још тачно не зна куда то води јер се развија пребрзо. Многе ствари у анимацији које су раније захтијевале мјесеце рада сада се могу обавити за један дан, и то уз професионалан резултат.

Ипак, примјећујем да дигитална анимација и рад вјештачке интелигенције често имају одређену стерилност. Недостаје им она благо неуредна људска природа.

Баш као што жива гитара или клавир увијек имају посебну топлину коју синтисајзер не може у потпуности замијенити, тако нам је и у анимацији потребна та аутентична људска нота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.