Свијет се опрашта од Патрика Стјуарта: Последње путовање капетана Пикарда

ЛОС АНЂЕЛЕС - Британски глумац сер Патрик Стјуарт, један од најпрепознатљивијих умјетника своје генерације, који ће остати упамћен по улогама капетана Жан-Лика Пикара у серији „Звездане стазе: Следећа генерација“ и професора Чарлса Ксавијера у филмском серијалу „Икс-мен“, преминуо је у сриједу у свом дому у Лос Анђелесу у 86. години.

Према саопштењу објављеном на његовом Инстаграм налогу, Стјуарт је преминуо након кратке борбе са Алцхајмеровом болешћу и деменцијом са Левијевим тјелашцима.

Вијест о смрти великог глумца изазвала је бројне реакције колега и сарадника, међу којима су се посебно издвојиле поруке његовог дугогодишњег колеге из свемира „Звезданих стаза“ Вилијама Шатнера и продуцента серије „Звездане стазе: Пикард“ Алекса Курцмана.

Шатнер: Капетан Пикард представљао је најбоље од нас

Вилијам Шатнер, легендарни капетан Џејмс Т. Кирк из оригиналне серије „Звездане стазе“, опростио се од колеге и пријатеља поруком на својој Фејсбук страници.

-Сер Патрик Стјуарт је био пријатељ, колега и величанствен глумац. Од сцене до моста Ентерпрајза, уносио је интелигенцију, грациозност и дубок осјећај човјечности у све што је радио. Капетан Пикард представљао је најбоље од нас, као и човјек који га је играо, написао је Шатнер, додајући: "Каква срцепарајућа седмица је била."

Алекс Курцман, који је заједно са Акивом Голдсманом, Мајклом Чабоном и Кирстен Бајер стварао серију „Звездане стазе: Пикард“, такође је објавио емотивну поруку.

-Више од свега, желио је да буде поносан на свој рад јер је знао да ће Жан-Лик Пикард бити његово насљеђе, написао је Курцман.

Он је истакао да је Стјуартово насљеђе много шире од глумачких достигнућа, јер је обухватало неустрашивост у заступању сопствених увјерења, љубав према супрузи и бригу о породици.

Посебно је издвојио глумчеву љубав према животињама и питбуловима које је удомљавао, описујући како би се ове често погрешно схваћене животиње у његовом присуству претварале у умиљате љубимце.

-Био је магичан. Био је мој колега. Био је мој пријатељ. Научио ме је о чему се заправо ради у 'Звезданим стазама'. И на крају, био је и увијек ће бити мој капетан, поручио је Курцман.

Од Шекспира до капетанског моста Ентерпрајза

Стјуарт је током више од шест деценија каријере изградио ријетко разноврстан умјетнички опус, спајајући класично позориште, телевизијске драме, научну фантастику, комедију и велике холивудске продукције.

Тешко је довољно нагласити колико се његов живот промијенио када је 1987. године прихватио улогу капетана Жан-Лика Пикара у серији „Звездане стазе: Следећа генерација“. Двије деценије прије тога био је један од главних ослонаца Краљевске шекспировске компаније, са богатим позоришним искуством и више од двадесет значајних продукција иза себе.

Међу његовим запаженим позоришним улогама издвајају се Астров у „Ујка Вањи“ 1974. године, Оберон у „Сну љетње ноћи“ 1977, Шајлок у „Млетачком трговцу“ 1978. и насловна улога у „Титу Андронику“ 1981. године.

Управо је тај класични глумачки темељ касније постао једно од његових највећих обиљежја на телевизији и филму. Њујорк тајмс је у профилу из 2008. године, поводом Стјуартовог повратка Шекспиру у продукцији „Макбета“, његову каријеру сажето описао насловом "Смјело ићи тамо гдје Шекспир зове".

Стјуарт је капетана Пикарда играо током свих седам сезона серије „Звездане стазе: Следећа генерација“, од 1987. до 1994. године, а потом и у четири играна филма: „Звездане стазе: Генерације“, „Звездане стазе: Први контакт“, „Звездане стазе: Побуна“ и „Звездане стазе: Немезис“.

У филму „Генерације“ појавио се и са Вилијамом Шатнером, чиме је на великом платну симболично спојио двије генерације капетана свемирског брода Ентерпрајз.

Након што је Џеј Џеј Абрамс поново покренуо филмску франшизу са ликовима из оригиналне серије, Стјуарт се 2020. године вратио улози која га је прославила у серији „Звездане стазе: Пикард“. Пројекат је трајао три сезоне, до 2023. године.

Њујорк тајмс је његов допринос франшизи описао ријечима да је својом ауром строгог, али праведног ауторитета и озбиљности учинио капетана Пикарда моралним средиштем серије, спречавајући да се она претвори у пуку забаву или самопародију.

Професор Икс и пријатељство са Ијаном Макеленом

Друга велика улога која је обиљежила Стјуартову каријеру био је професор Чарлс Ксавијер, оснивач и вођа Икс-мена у истоименом филмском серијалу.

У франшизи је играо од првог филма „Икс-мен“ из 2000. године, настављајући кроз остварења „Икс-мен 2“, „Икс-мен: Последњи отпор“, „Икс-мен: Дани будуће прошлости“, „Икс-мен порекло: Вулверин“ и „Вулверин“.

Његов филмски партнер и велики пријатељ Ијан Макелен тумачио је Магнета, професоровог идеолошког противника, а њихова глумачка хемија постала је један од најупечатљивијих елемената читавог серијала.

Пријатељство су наставили и на позоришној сцени, наступајући заједно у Бекетовом „Чекајући Годоа“ на лондонском Вест Енду 2009. године, а потом и на Бродвеју 2014. године, гдје су поред Бекетовог дјела играли и у „Ничијој земљи“ Харолда Пинтера.

Стјуарт и Макелен требало је поново да се појаве у улогама из Марвеловог филмског свијета у предстојећем филму „Осветници: Судњи дан“, чија је премијера најављена за децембар.

Од „Екскалибура“ и „Дине“ до комедија и анимације

Стјуартови први значајнији филмски искораци у свијет фантастике и научне фантастике десили су се у филму „Екскалибур“ Џона Бурмана из 1981. године, у којем је играо Леондегранса, као и у адаптацији „Дине“ Френка Херберта из 1984. године.

У „Дини“ Дејвида Линча тумачио је Гурнија Халека, високог официра куће Атреид, који постаје један од најважнијих савезника Пола Атреида, кога је играо Кајл Маклаклан.

Његов глас и специфична дикција били су препознатљиви и у анимираним серијама „Симпсонови“, „Породични момак“ и „Амерички тата“, док је показао и изузетан комичарски таленат.

Играо је комично снобовског конобара у филму Стива Мартина „Прича из Лос Анђелеса“ из 1991. године, краља Ричарда у комедији Мела Брукса „Робин Худ: Људи у хулахопкама“ из 1993, а 1994. године био је и водитељ емисије „Уживо суботњим вечером“.

Посебно запажен био је његов наступ у геј комедији „Џефри“ из 1995. године, гдје је, према оцјени Њујорк тајмса, добио неке од најбољих реплика и изговорио их са достојанственим сјајем, додатно наглашеним необичним костимом и беретком боје фуксије.

Касније је позајмио глас наратору у комедији Сета Мекфарлана „Тед“ и њеном наставку, а појавио се и у филму „Match“ из 2015. године, у којем је играо екстравагантног инструктора плеса.

У потпуно другачијем жанру, у хорор-трилеру „Green Room“ Џеремија Солнијеа тумачио је вођу групе неонациста, док је у серији „Blunt Talk“ играо енглеског телевизијског водитеља који се сели у Лос Анђелес како би водио ток-шоу.

Његов посљедњи гласовни ангажман био је у анимираном филму „Овчји детективи“, у којем је позајмио глас сиру Ричфилду.

Позориште никада није напустио

Иако га је телевизијска слава учинила глобално препознатљивим, Стјуарт никада није напустио позориште, настављајући сценски рад чак и током снимања „Звезданих стаза: Следећа генерација“.

Године 1987. играо је Џорџа у представи „Ко се боји Вирџиније Вулф?“ у позоришту Јанг Вик, а истој улози вратио се 2001. године у позоришту Гатри у Минеаполису.

На Бродвеју је 1996. године играо Проспера у Шекспировој „Олуји“, а 2000. године појавио се у представи „Спуштање низ планину Морган“. У Вашингтону је 1997. године тумачио насловну улогу у необичној, „фото-негативној“ поставци „Отела“.

Посебно је био запажен његов повратак британској позоришној сцени у представама „Антоније и Клеопатра“, „Олуја“ и „Макбет“. Године 2008. играо је Клаудија у продукцији „Хамлета“, у којој је насловну улогу тумачио Дејвид Тенант, а за ту улогу освојио је награду Оливије за најбољег споредног глумца.

Стјуарт је током каријере био номинован за четири награде Еми, освојио је три награде Оливије за позоришни рад и био номинован за награду Тони.

Од новинара до витеза британске круне

Патрик Хјуз Стјуарт рођен је у Мирфилду, у Јоркширу, гдје је још као дјечак почео да наступа у аматерским драмским друштвима. Школовање је напустио са 15 година и једно вријеме радио као новинар, али је на крају одлучио да се посвети глуми. Са 18 година остао је без косе, физичког обиљежја које ће касније постати један од његових најпрепознатљивијих знакова.

Професионалну каријеру започео је у манчестерском позоришту Библиотека, а 1966. године постао је члан Краљевске шекспировске компаније, гдје је изградио темеље свог глумачког израза.

Поред умјетничког рада, био је познат и по хуманитарном ангажману и активизму. Подржавао је организације које се баве заштитом људских права, помоћи жртвама породичног насиља, избјеглицама, менталним здрављем ветерана и добробити животиња. Посебно је био посвећен удомљавању паса, а његова љубав према питбуловима често је истицана као један од најличнијих и најтоплијих аспеката његовог живота.

Био је витез британске круне, канцелар, велики љубитељ мото-спорта и доживотни навијач фудбалског клуба Хадерсфилд Таун.

Иза себе је оставио супругу Сани Озел, којом се оженио 2013. године на церемонији коју је водио његов пријатељ Ијан Макелен, као и ћерку Софи Стјуарт и сина, глумца Данијела Стјуарта, из првог брака са кореографкињом Шилом Фалконер. Прије тога био је ожењен и Венди Нојс, продуценткињом серије „Звездане стазе: Следећа генерација“.

Одлазак Патрика Стјуарта означава крај једне велике глумачке епохе. Као капетан Пикард, професор Икс или шекспировски јунаци, остаће упамћен као глумац који је интелигенцију, достојанство и човјечност претварао у свој најпрепознатљивији умјетнички потпис.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.