Милован Пандуревић: Желимо да уђемо у круг свјетских кинотека

Покушавамо да организујемо програм који можда и није типичан за свјетске кинотеке. Неки филмски архиви се не баве приказивањем филмова него само чувају архивску грађу. Не желимо да се бавимо само архивистиком већ желимо да Кинотека има неку образовну функцију. Најпознатији редитељи кажу да су све научили у кинотекама гледајући филмове. Програмом желимо да привучемо публику, а посебно студенте.

Рекао је то за “Глас Српске” директор Кинотеке Републике Српске Милован Пандуревић, поводом обиљежавања 20 година од оснивања Филмског архива Републике Српске.

Програм који је приређен прошле недјеље обухватао је различите садржаје, а међу њима су и пројекције три ремек-дјела “Ко то тамо пева” Слободана Шијана, “Сјећаш ли се Доли Бел” Емира Кустурице и “Живот је леп” Боре Драшковића.

* ГЛAС: Шта је Кинотека Републике Српска планирала као будуће пројекте?

ПAНДУРЕВИЋ: Кинотека Републике Српске има намјеру да уђе у круг заједница свјетских кинотека, односно Удружење филмских архива. Међутим, то подразумијева и неке норме и треба да постоје одређени технички услови. Иако постојимо 20 година услови код нас нису сјајни. Међутим, успјели смо да добијемо један простор који је некада био депо Југословенског архива, гдје организујемо наше дјелатности. Ту примамо филмске материјале, обрађујемо их, радимо каталогизацију и коначно, чувамо те материјале. Да бисмо кренули према свијету морамо да успоставимо ту техничку претпоставку и неке нормативе. Сви свјетски архиви раде дигитализацију, што је веома важно. Пошто смо млада кинотека немамо фундус од самог настанка филма као покретне слике, а те филмове приказујемо на ревијама чиме баштинимо ту културу.

* ГЛAС: У оквиру програма отворена је и изложба филмских плаката “Сто година српског играног филма”. Шта обухвата ова поставка?

ПAНДУРЕВИЋ: Филмски плакати су били прва и најважнија реклама за филмове. Такође, плакати у себи садрже суштину радње филма. Када човјек дође пред биоскопску дворану, па види плакат, често на основу тога донесе одлуку да ли ће гледати филм. Заправо, филмски плакати су сами за себе једна врста умјетности. На изложби је било око 140 плаката, чиме је обиљежена стогодишњица српског играног филма. Свјетски сликари као што је Пабло Пикасо радили су плакате за филмове, али то је често остајало у сјени самог филма.

* ГЛAС: У програму је била ревија српског документарног и играног филма, у сарадњи са Југословенском кинотеком из Београда. Колики је значај те сарадње?

ПAНДУРЕВИЋ: Југословенска кинотека је регионална и мислим да једина у југоисточној Европи има центар за дигитализацију. За нас је то веома важно, јер имамо уску сарадњу са њима. Захваљујући нашим односима са Југословенском кинотеком публици смо представили готово све документарне филмове који су снимани прије Другог свјетског рата. Чак много тих филмова није приказано ни у Београду. Ријеч је о филмовима који су настали у вријеме Краљевине Југославије, па су у периоду послије Другог свјетског рата били окарактерисани као пропагандни. Сада све те филмове имамо и у Кинотеци Републике Српске у електронском облику. У већини програма које реализујемо ослањамо се на Југословенску кинотеку и схватамо је као братску.

Буџети

* ГЛAС: Шта је главни проблем кад је ријеч о снимању филмова у Републици Српској?

ПAНДУРЕВИЋ: За снимање документарног филмова потребни су нешто мањи буџети и то је лакше обезбиједити. Aли када је ријеч о великим буџетима, људи се сналазе на разне начине. Мора постојати став заједнице у којем она говори шта тачно хоће да постигне са филмом. Наше домаће продуцентске куће су мале, а често трају колико и снимање једног филма. Већина филмова из нашег окружења су регионални. Био сам на једном скупу гдје се расправљало о микробуџетским филмовима гдје се улаже до 500.000 марака. Можда би нам то одговарало, да се наша кинематографија развија у том правцу, па да онда дођемо до неког већег буџета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.