Милица Михајловић: Једва чекам да видим филм “Топ”

Посебна поетика у делу “Топ је био врео” за мене је веома узбудљива и једва чекам да видим филм. Пре свега ме привукао роман “Топ је био врео”, јер обожавам ту књигу и дивим се том делу Владимира Кецмановића кога изузетно поштујем као књижевника. Радовала сам се што учествујем у екранизацији тог романа.

Рекла је ово у интервјуу за “Глас Српске” глумица Милица Михајловић, која је остварила упечатљиве глумачке креације у бројним представама београдских позоришта, као и у филмовима, а ускоро је очекују двије филмске премијере, “Устаничка улица” и “Топ је био врео”.

- Такође, било ми је задовољство да први пут играм са Славком Штимцем, односно да будемо непосредни партнери у филму “Топ је био врео”. Имала сам срећу да сарађујем са покојним Ивицом Видовићем у његовом последњем пројекту. Пријала ми је та размена искустава, упознавање нових људи. Волим да сарађујем са Бобаном Скерлићем, као и са глумцем и продуцентом Тиком Станићем који се прихватио огромног посла у филму “Топ” - каже Милица Михајловић.

* ГЛAС: Серија “Војна академија” у режији Дејана Зечевића, коју однедавно емитује РТС, изазвала је велику пажњу гледалаца. Каква искуства носите са снимања?

МИХAЈЛОВИЋ: Пре снимања ове серије нисам имала никакав увид како изгледа школовање на Војној академији и живот тих младих кадета. То је нешто што је мене у извесном смислу импресионирало, та дисциплина и посвећеност и условно речено привилегије које ти млади људи добијају. Уз факултетске дипломе добију плате, смештај, храну и никако ми све то није личило на слику о војсци коју сам раније имала. Схватила сам да је Војна академија нешто веома достојанствено што младим људима пружа озбиљно образовање. Дирљиво ми је што Војна академија омогућава високи степен образовања и деци из неких породица које то себи не би могле да приуште, јер је као и свуда у свету за високо образовање потребан огроман новац. На снимању смо се јако лепо дружили. Редитељ Дејан Зечевић је мој друг из школе и са факултета. Моја улога је лепо написана, шармантна, партнер ми је Љуба Бандовић. Шалим се да имам причу “Официр и yентлмен” у серији “Војна академија”.

* ГЛAС: Члан сте глумачке екипе филма “Устаничка улица”, чија је премијера најављена за 13. март. Како сте доживјели ову причу која се осврће на период који је иза нас, али је оставио велике и трајне посљедице на вријеме у коме живимо?

МИХAЈЛОВИЋ: Са задовољством сам упознала даровитог и паметног човека редитеља Мирослава Мишу Терзића са којим сам први пут сарађивала. Филм “Устаничка улица” је изузетно зрео, паметан, храбар и одмерен. Уживала сам радећи са Уликсом Фехмиом, мојим дивним колегом и са Горданом Кичићем који се стварно показао сјајно не само у глумачким водама, него и као продуцент. Играм Мићунову жену, а њега тумачи Уликс Фехмиу. Она ништа не зна о прошлости свог мужа, а истовремено га обожава, па зато бива сатрвена када се суочи са мрачним тајнама. Реч је о малим беспомоћним људима који су увучени у историјски вртлог са прљавим закулисним политичким радњама. Занимао ме тај контраст, јер се са друге стране налази веома нежна лирска љубавна прича између двоје људи који су способни да воле и жељни су љубави. Међутим, дешава се судар са тим страшним временом у које је он био увучен.

* ГЛAС: Филм “Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” Мирослава Момчиловића биће приказан 19. фебруара на Првој ревији српског филма у Стокхолму. На који начин Вас је “купила” улога Теодоре?

МИХAЈЛОВИЋ: Веома волим писање Мирослава Момчиловића, који је потпуно јединствен по својој духовитости и емотивности. То је писац кога изузетно волим и ми смо генерација са факултета. Филм “Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” је захтевао озбиљан и темељан рад, који смо као комад у позоришту пробали неколико месеци. На пробама смо били Милош Самолов, Гордан Кичић, Бранислав Трифуновић, Вања Ејдус и ја. Заиграли смо се лепо и направили нешто што је и смешно и тужно. Поносна сам на тај филм и супер ми је била Теодора коју играм.

* ГЛAС: Иза Вас су бројне улоге у позоришту и на филму, “Кажи зашто ме остави”, “Љубинко и Десанка”, “На чијој страни”, “Aнтигона у Њујорку”, “Бели, бели свет”, “Чудо у шаргану”, “Буре барута”... Да ли Вам је нека од њих посебно драга или постоји нека коју још прижељкујете?

МИХAЈЛОВИЋ: Чак и да знам да ћу ускоро заиграти у новим улогама, не бих рекла из неког малог сујеверја. Улоге бирају глумце, као што и глумци бирају улоге. Спремам представу “Плодни дани” у режији Бориса Лијешевића на сцени “Aтељеа 212”. Представа говори о људима који не могу да добију децу и покушавају да постану родитељи вештачким оплодњама савладавајући бирократске, медицинске и емотивне препреке. Реч је о аутентичним исповестима и истраживачко-стваралачком процесу. Видећемо у шта ће се на крају то изродити, али у сваком случају је вредно труда. Битно је да је представа духовита, али и да улива наду свима који је погледају.

Комад поставља питање шта се то десило са човечанством. Шездесетих година 20. века многи су се борили против нежељених трудноћа, а данас бројни људи покушавају да дођу до потомства вештачком оплодњом. Имала сам недавно премијеру представе “Кумови” Душана Ковачевића у Звездара театру.

* ГЛAС: Дјечији филм “Принц од папира” један је од рјеђих филмова за дјецу који су снимљени у Србији и региону у посљедње вријеме. Да ли сматрате да би требало поклањати више пажње снимању филмова за најмлађу публику?

МИХAЈЛОВИЋ: Нажалост, то јесте један од ретких филмова снимљених за децу, видим да сада Бобан Скерлић снима “Змајовине пангалозе” и то ме баш радује. Моје генерације су расле уз емисије “На слово, на слово” и школски програм који је био од великог значаја за просвећивање поколења. Дивим се Позоришту “Пуж” Бранка Коцкице. Они су задужили свој род и то је огромна одговорност да се деца оплемене, образују, усмере на праве ствари, нарочито у овом времену када им је сервиран само кич и шунд. Иако снимање филмова изискује много новца, филмови за децу би ипак требало да буду обавеза државе, односно она би требало да субвенционише те пројекте за најмлађе. Деца воле филм “Принц од папира” и тржиште вапи за таквим програмом.

* ГЛAС: У браку сте са глумцем Војиславом Брајовићем, са којим имате сина Рељу. Колико Вам чињеница да живот дијелите са неким ко се бави истим послом омогућава да лакше поднесете све што глума носи са собом?

МИХAЈЛОВИЋ: Војино разумевање ми је велика помоћ. Није лако живети са глумцем, ако се и сами не бавите тим послом. Глумачки живот је несталан, стресан, променљивог ритма. Поготово тај нестални ритам може да буде велики проблем када створите своју породицу. С обзиром на то да Воја и ја делимо наш горки лебац, ми се у томе подржавамо и разумемо. Глума је професија која обузима и опседа човека. Глумци осећају потребу да стално о томе размишљају, а нас двоје о томе причамо, што ми је велика подршка у животу.

Отац

* ГЛAС: Да ли је чињеница што сте одрасли уз оца Драгослава Михајловића, који је један од најпознатијих српских писаца, утицала на Вашу одлуку да постанете глумица?

МИХAЈЛОВИЋ: Свакако да је то допринело мом осећању везаности за позориште. Нико ме није наговарао, иако су ми и отац и мајка књишки мољци, да постанем глумица. Мој брат је сликар, а ја сам изабрала глуму. У позоришту сам била од када знам за себе, учили су ме да читам и идем у позориште и то ми је био природни амбијент. Веома се живо сећам тим одлазака у позориште и биоскоп и наравно да је то много допринело. Одабир тема за разговор у кући имао је свог утицаја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.