Milica Mihajlović: Jedva čekam da vidim film “Top”

Posebna poetika u delu “Top je bio vreo” za mene je veoma uzbudljiva i jedva čekam da vidim film. Pre svega me privukao roman “Top je bio vreo”, jer obožavam tu knjigu i divim se tom delu Vladimira Kecmanovića koga izuzetno poštujem kao književnika. Radovala sam se što učestvujem u ekranizaciji tog romana.

Rekla je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” glumica Milica Mihajlović, koja je ostvarila upečatljive glumačke kreacije u brojnim predstavama beogradskih pozorišta, kao i u filmovima, a uskoro je očekuju dvije filmske premijere, “Ustanička ulica” i “Top je bio vreo”.

- Takođe, bilo mi je zadovoljstvo da prvi put igram sa Slavkom Štimcem, odnosno da budemo neposredni partneri u filmu “Top je bio vreo”. Imala sam sreću da sarađujem sa pokojnim Ivicom Vidovićem u njegovom poslednjem projektu. Prijala mi je ta razmena iskustava, upoznavanje novih ljudi. Volim da sarađujem sa Bobanom Skerlićem, kao i sa glumcem i producentom Tikom Stanićem koji se prihvatio ogromnog posla u filmu “Top” - kaže Milica Mihajlović.

* GLAS: Serija “Vojna akademija” u režiji Dejana Zečevića, koju odnedavno emituje RTS, izazvala je veliku pažnju gledalaca. Kakva iskustva nosite sa snimanja?

MIHAJLOVIĆ: Pre snimanja ove serije nisam imala nikakav uvid kako izgleda školovanje na Vojnoj akademiji i život tih mladih kadeta. To je nešto što je mene u izvesnom smislu impresioniralo, ta disciplina i posvećenost i uslovno rečeno privilegije koje ti mladi ljudi dobijaju. Uz fakultetske diplome dobiju plate, smeštaj, hranu i nikako mi sve to nije ličilo na sliku o vojsci koju sam ranije imala. Shvatila sam da je Vojna akademija nešto veoma dostojanstveno što mladim ljudima pruža ozbiljno obrazovanje. Dirljivo mi je što Vojna akademija omogućava visoki stepen obrazovanja i deci iz nekih porodica koje to sebi ne bi mogle da priušte, jer je kao i svuda u svetu za visoko obrazovanje potreban ogroman novac. Na snimanju smo se jako lepo družili. Reditelj Dejan Zečević je moj drug iz škole i sa fakulteta. Moja uloga je lepo napisana, šarmantna, partner mi je Ljuba Bandović. Šalim se da imam priču “Oficir i yentlmen” u seriji “Vojna akademija”.

* GLAS: Član ste glumačke ekipe filma “Ustanička ulica”, čija je premijera najavljena za 13. mart. Kako ste doživjeli ovu priču koja se osvrće na period koji je iza nas, ali je ostavio velike i trajne posljedice na vrijeme u kome živimo?

MIHAJLOVIĆ: Sa zadovoljstvom sam upoznala darovitog i pametnog čoveka reditelja Miroslava Mišu Terzića sa kojim sam prvi put sarađivala. Film “Ustanička ulica” je izuzetno zreo, pametan, hrabar i odmeren. Uživala sam radeći sa Uliksom Fehmiom, mojim divnim kolegom i sa Gordanom Kičićem koji se stvarno pokazao sjajno ne samo u glumačkim vodama, nego i kao producent. Igram Mićunovu ženu, a njega tumači Uliks Fehmiu. Ona ništa ne zna o prošlosti svog muža, a istovremeno ga obožava, pa zato biva satrvena kada se suoči sa mračnim tajnama. Reč je o malim bespomoćnim ljudima koji su uvučeni u istorijski vrtlog sa prljavim zakulisnim političkim radnjama. Zanimao me taj kontrast, jer se sa druge strane nalazi veoma nežna lirska ljubavna priča između dvoje ljudi koji su sposobni da vole i željni su ljubavi. Međutim, dešava se sudar sa tim strašnim vremenom u koje je on bio uvučen.

* GLAS: Film “Čekaj me, ja sigurno neću doći” Miroslava Momčilovića biće prikazan 19. februara na Prvoj reviji srpskog filma u Stokholmu. Na koji način Vas je “kupila” uloga Teodore?

MIHAJLOVIĆ: Veoma volim pisanje Miroslava Momčilovića, koji je potpuno jedinstven po svojoj duhovitosti i emotivnosti. To je pisac koga izuzetno volim i mi smo generacija sa fakulteta. Film “Čekaj me, ja sigurno neću doći” je zahtevao ozbiljan i temeljan rad, koji smo kao komad u pozorištu probali nekoliko meseci. Na probama smo bili Miloš Samolov, Gordan Kičić, Branislav Trifunović, Vanja Ejdus i ja. Zaigrali smo se lepo i napravili nešto što je i smešno i tužno. Ponosna sam na taj film i super mi je bila Teodora koju igram.

* GLAS: Iza Vas su brojne uloge u pozorištu i na filmu, “Kaži zašto me ostavi”, “Ljubinko i Desanka”, “Na čijoj strani”, “Antigona u Njujorku”, “Beli, beli svet”, “Čudo u šarganu”, “Bure baruta”... Da li Vam je neka od njih posebno draga ili postoji neka koju još priželjkujete?

MIHAJLOVIĆ: Čak i da znam da ću uskoro zaigrati u novim ulogama, ne bih rekla iz nekog malog sujeverja. Uloge biraju glumce, kao što i glumci biraju uloge. Spremam predstavu “Plodni dani” u režiji Borisa Liješevića na sceni “Ateljea 212”. Predstava govori o ljudima koji ne mogu da dobiju decu i pokušavaju da postanu roditelji veštačkim oplodnjama savladavajući birokratske, medicinske i emotivne prepreke. Reč je o autentičnim ispovestima i istraživačko-stvaralačkom procesu. Videćemo u šta će se na kraju to izroditi, ali u svakom slučaju je vredno truda. Bitno je da je predstava duhovita, ali i da uliva nadu svima koji je pogledaju.

Komad postavlja pitanje šta se to desilo sa čovečanstvom. Šezdesetih godina 20. veka mnogi su se borili protiv neželjenih trudnoća, a danas brojni ljudi pokušavaju da dođu do potomstva veštačkom oplodnjom. Imala sam nedavno premijeru predstave “Kumovi” Dušana Kovačevića u Zvezdara teatru.

* GLAS: Dječiji film “Princ od papira” jedan je od rjeđih filmova za djecu koji su snimljeni u Srbiji i regionu u posljednje vrijeme. Da li smatrate da bi trebalo poklanjati više pažnje snimanju filmova za najmlađu publiku?

MIHAJLOVIĆ: Nažalost, to jeste jedan od retkih filmova snimljenih za decu, vidim da sada Boban Skerlić snima “Zmajovine pangaloze” i to me baš raduje. Moje generacije su rasle uz emisije “Na slovo, na slovo” i školski program koji je bio od velikog značaja za prosvećivanje pokolenja. Divim se Pozorištu “Puž” Branka Kockice. Oni su zadužili svoj rod i to je ogromna odgovornost da se deca oplemene, obrazuju, usmere na prave stvari, naročito u ovom vremenu kada im je serviran samo kič i šund. Iako snimanje filmova iziskuje mnogo novca, filmovi za decu bi ipak trebalo da budu obaveza države, odnosno ona bi trebalo da subvencioniše te projekte za najmlađe. Deca vole film “Princ od papira” i tržište vapi za takvim programom.

* GLAS: U braku ste sa glumcem Vojislavom Brajovićem, sa kojim imate sina Relju. Koliko Vam činjenica da život dijelite sa nekim ko se bavi istim poslom omogućava da lakše podnesete sve što gluma nosi sa sobom?

MIHAJLOVIĆ: Vojino razumevanje mi je velika pomoć. Nije lako živeti sa glumcem, ako se i sami ne bavite tim poslom. Glumački život je nestalan, stresan, promenljivog ritma. Pogotovo taj nestalni ritam može da bude veliki problem kada stvorite svoju porodicu. S obzirom na to da Voja i ja delimo naš gorki lebac, mi se u tome podržavamo i razumemo. Gluma je profesija koja obuzima i opseda čoveka. Glumci osećaju potrebu da stalno o tome razmišljaju, a nas dvoje o tome pričamo, što mi je velika podrška u životu.

Otac

* GLAS: Da li je činjenica što ste odrasli uz oca Dragoslava Mihajlovića, koji je jedan od najpoznatijih srpskih pisaca, uticala na Vašu odluku da postanete glumica?

MIHAJLOVIĆ: Svakako da je to doprinelo mom osećanju vezanosti za pozorište. Niko me nije nagovarao, iako su mi i otac i majka knjiški moljci, da postanem glumica. Moj brat je slikar, a ja sam izabrala glumu. U pozorištu sam bila od kada znam za sebe, učili su me da čitam i idem u pozorište i to mi je bio prirodni ambijent. Veoma se živo sećam tim odlazaka u pozorište i bioskop i naravno da je to mnogo doprinelo. Odabir tema za razgovor u kući imao je svog uticaja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.