Бранислав Лечић: Глумци приморани да продају занат

Режирам представу “Индиго” у којој и играм заједно са Даницом Максимовић и Маријом Вицковић. Реч је о тексту Дулета Премовића, мог колеге глумца, у последње време врло успешног драмског писца, по чијим су сценаријима снимљени филмови.

Најавио је ово у интервјуу за “Глас Српске” популарни српски глумац Бранислав Лечић причајући о свом новом позоришном ангажману.

Представа се увелико ради, премијера ће бити у Будва Град театру, на затварању фестивала 1. августа. Београдска премијера је у Дому омладине у сали “Aмерикана” пред 240 људи и постаће дио репертоара.

- “Индиго” је прича о жени и њеној ситуацији данас, како да пронађе себе у каријери, себе као жену, љубавницу, мајку, пријатељицу, колегиницу и све остало, односно како да помири све те ствари. Тема је врло актуелна, мислим да ће бити духовито представљена и интересантна, а на сцени су две врсне глумице које играју главне улоге, а као редитељ желим да све то артикулишем - каже Лечић.

Глумац којег је шира публика упознала у серији “Сиви дом” и који је остварио запажене роле у позоришту, на филму и у серијама, ових дана добио је посебно задужење, биће предсједник жирија на 57. “Стеријином позорју” у Новом Саду које ће бити отворено 25. маја.

* ГЛAС: Колико су овакви фестивали добри да се покаже шта раде позоришта у окружењу и да међусобно упореде своју продукцију?

ЛЕЧИЋ: Кад се узме у обзир да смо подељени у државе, а да имамо, хтели ми то или не, јединствен културни простор, јако је важно и корисно што се разумемо и што имамо заједничку причу везану за екс југословенски простор. Сигурно да је добро и квалитетно видети шта раде позоришни посленици у различитим републикама бивше Југославије, које су сада државе. Често се дешава да су те размене представа интерног карактера, театри међусобно сарађују и представе се појаве као гости у циклусу неке задате теме. Aли то није довољно. “Стеријино позорје” је у томе круна свега зато што се на једном месту у датом тренутку појављује већина оних представа које су селекторски изабране и тумаче једну тему коју можемо да видимо како се прелама. Сигурно постоји заједнички именитељ и разлог зашто је селектор изабрао баш те представе. Задатак жирија је да их што боље сагледа и да на основу тога процени који аутор је највише постигао или које представе су у различитим областима постигле врхунски резултат. Драгоцено је то за новосадску, али и за сваку другу публику која дође на “Стеријино позорје” јер на једном месту се може много закључити о садашњем тренутку и у позоришту, али и о нашем животу и стању духа који је кроз представе видљив.

* ГЛAС: На “Стеријином позорју” биће одржан међународни симпозијум театролога и позоришних критичара, са темом “Глумац је мртав - живео глумац”. Какав је положај глумца данас?

ЛЕЧИЋ: Није први пут да театар прогласи да може без глумца и обрнуто. Глумац некада не баца концентрацију само и искључиво на глумачку вештину, него на неке друге елементе. Честе су појаве да управо глумци руше неке принципе који су везани за њихов занат, да упознају нове димензије режије и продукције. Глумац када каже да је умро глумац, то је у ствари васкрсење. У овом тренутку поново добијамо вредносни систем управо глумачке игре, као и заната и талента. Што се тиче положаја глумца, он никада није био сјајан, био је мање лош и више лош. Нико од глумаца на нашем простору не очекује да живи од онога што ради. Врло често се дешава да ми глумци морамо да правимо једну врсту помака и у самој професији, па понекад и у односу на неке своје ставове и убеђења пристајући на друге облике медијског изражавања које можда нису апсолутно у складу са оним што глумац као личност жели да пројектује када је у питању његова уметност. То су ствари од реклама па до некаквих серија иза којих ми нисмо апсолутно стали, али глумачки занат се и изнајмљује, а не само досеже као врхунско достигнуће глумачке личности.

* ГЛAС: Гдје је мјесто савременог театра у региону?

ЛЕЧИЋ: Магија театра почела је оног тренутка када је човек кренуо да прича приче и када је то почео да преноси не само деци, него и одраслима. Тај театар је прво рођен у нама, у машти појединца и способности да створи атмосферу, да изабере и створи конструкцију приче, ликове који ће омогућити да ми сви који слушамо уживамо у позоришту које сама реч ствара. Глумачки таленат је нешто што увек чини суштину театра и он може да буде представљен на овај или онај начин. Некада имамо периоде сценографског театра, затим периоде где доминира музички театар и оне када је редитељ и његова егзибиција у првом плану. Лагано долази време у коме све то обједињено глумац може својим талентом и квалитетом да представи. Поново глумачка огољеност добија своју снагу, пре свега зато што вероватно најмање и кошта, јер је то питање индивидуе људи који су способни да на различите теме маштају. У том смислу, са личног аспекта, очекујем врло занимљиво “Стеријино позорје”.

Дјечји филм

* ГЛAС: Члан сте екипе филма за дјецу “Змај Јовини пангалози”, који режира Бобан Скерлић. Докле се стигло са снимањем?

ЛЕЧИЋ: Реч је о тексту Иване Димић, по мотивима поезије Чика Јове Змаја. Боримо се за новац да бисмо могли направити први дечји филм, мјузикл који је едукативан и забаван. Међутим, то је тешка борба, долазимо у ситуацију када морамо да прекинемо снимање док не набавимо новац за наставак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.