Владимирка Велага за "Глас": Бакина кућа као мјесто припадања

Бакина кућа за мене није само мјесто гдје сам као дијете проводила љета, она је мјесто сабирања породице, људи који су у једном периоду живота били приморани да је напусте и крену на различите стране. Она је свратиште за људе који су далеко, али пожеле да се сјећају како је некад било и одакле су потекли.

Рекла је ово за "Глас Српске" дипломирана сликарка Владимирка Велага, коментаришући настанак изложбе "Генетика простора", која је 19. јуна отворена у великом изложбеном салону Банског двора. Талентована умјетница као добитница Плакете Банског двора за сликарство истиче да је боравак у кући пуној успомена освијестио њено схватање дома као мјеста припадања, што је постало темељ њеног личног и умјетничког истраживања.

- Боравак у таквој кући, која као да упија све те емоције које су се таложиле током година, донио ми је свијест о дому као нематеријалном, о дому као мјесту гдје је најинтензивнији осјећај припадања. Таква схватања, која су се кренула формирати још од дјетињства, али су захтијевала одрастање како бих их освијестила, постала су темељ умјетничког истраживања, које је неодвојиво од истраживања властитог бића - рекла је Велага.

ГЛАС: У кустоском тексту Исидоре Живковић наведено је да бакина кућа у стварности полако пропада и нестаје од када је напуштена. Да ли ову изложбу доживљавате као својеврстан покушај да се тај простор спаси од заборава и физичког умирања кроз медиј умјетности?

ВЕЛАГА: Нажалост, та кућа трпи ризик од нестајања, као и многе у сеоским, напуштеним и расељеним подручјима код нас. Свијест о пропадању, осипању и нестајању нагнала ме је да покушам очувати тај простор кроз бављење њиме, промишљање и, на крају, биљежење кроз вишемедијски умјетнички изражај.

ГЛАС: Кроз своју изложбу вршите умјетничку валоризацију породичног насљеђа. Шта за Вас лично значи чињеница да сте једној практичној женској вјештини, као што је вез, коју сте примили у насљеђе, успјели да дате потпуно нову димензију и трајност кроз своје радове?

ВЕЛАГА: Сматрам да је вез, као и друге сличне вјештине ручног рада, драгоцјеност нашег народа, а такође мислим да је врло важно очувати насљеђе било ког облика да је, било оно вјештина, усмено предање или неки важан предмет који се преноси генерацијски. Чињеница да сам карика која је наставила практиковати вјештину коју су радиле многе жене у породици прије мене, а знајући да контекст у којем је користим може помоћи њеном очувању, чини ме поносном, али носи и одговорност према њеној употреби у праве сврхе.

ГЛАС: Како сте кроз видео-инсталације успјели да материјализујете нешто тако нематеријално као што су бројалица и изрека, претварајући та интимна сјећања у мозаик одрастања који сада нудите публици на увид у радовима "Грличица грче" и "Да не чује зло"?

ВЕЛАГА: Полазиште за оба рада јесу сјећања на усмено предање жена из моје породице. Кроз медиј као што је видео имала сам могућност да рекреирам атмосферу којој сам свједочила приликом слушања. "Грличица грче" у својој поставци оставља могућност публици да се смјести у постељу и посматра (слуша) видео, што је директно сјећање на ноћи на селу гдје ме је бака лијегала у кревет и успављивала бројалицама и баснама. Рад "Да не чује зло" бави се проблематиком страха од женске љепоте и ризика од урока који носи, што је нешто са чиме се жене често сусрећу на Балкану, који још од паганских времена, његује разне ритуале заштите. Из видео-рада, изродила се и серија цртежа рађених шминком, мотивисана истом причом.

ГЛАС: У раду "Да не чује зло" користите шминку за цртање лица на којима су наглашене само очи и обрве, реферишући се на ритуале очувања женске љепоте. Коју поруку шаљете кроз овај рад када је у питању генерацијски однос према женском тијелу и друштвеним нормативима љепоте?

ВЕЛАГА: Медиј као што је шминка за мене је био веома узбудљив за истраживање, јер, пошто је сам по себи нестандардан у сликарству, онда допушта и нестандардна рјешења и приступ. Ликови који су приказани на цртежу нису лијепи, то су маске које су лишене сваке индивидуалности, сведене на нешто што може подсјећати на обрисе лица, поништене и избрисане. Чињеница да је рад о женској љепоти управо инспирисан изреком која штити од зла које би могло да јој наштети и одузме је, довољно говори о томе колико се жене заправо боје свог бића и колики несклад влада са суштинском женском енергијом, која потиснута, може бити аутодеструктивна.

ГЛАС: На Вашим сликама и цртежима појављује се мотив змије, који се наслања на народно вјеровање о змији чуваркући. Шта је Вас привукло овом конкретном мотиву?

ВЕЛАГА: Истражујући славенску митологију дошла сам до вјеровања о души претка која послије смрти прелази у змију и живи у прагу куће као чувар и то је био тренутак када сам схватила одакле потичу увјерења нашег народа како не ваља убити змију. Јако ми је била занимљива паралела која се може повући између змије у хришћанству и змије у митологији, не само славенској него и осталима, и како тај контраст у тумачењима оставља огроман умјетнички потенцијал.

ГЛАС: У кустоском тексту се Ваша кућа упоређује се са филмом "Сентиментална вриједност" Јоакима Трира, гдје кућа добија статус посебног лика и свједока интимних драма. Ако је кућа заиста посебан лик у овој причи, шта је оно што она својим ћутањем и пропадањем најгласније "говори" публици?

ВЕЛАГА: Увијек је занимљиво уочавати те паралеле у умјетничким размишљањима о сличним мотивима, а у поменутом филму кућа је искориштена као пасивни субјекат који својим постојањем отвара питања о породичним микроисторијама, што сматрам да је случај и са мојим умјетничким истраживањем. Кућа на којој почива моја пракса мирни је свједок пролазности времена и усмјеравања живота њених некадашњих станара, посредством управо вриједности које су из ње потекле. Она посматра одласке и повратке, промјене које настају у међувремену у тим људима и оставља укус неке топле, али и помало тешке носталгије за нечим што блиједи.

ГЛАС: Као добитница Плакете Банског двора за сликарство, сада излажете самостално у великом изложбеном салону ове институције. Шта за Вас, као младу умјетницу која је прошле године дипломирала, представља ова изложба која на неки начин заокружује Ваш досадашњи (студентски) рад?

ВЕЛАГА: Добити награду од овакве институције представља велику потврду да се досадашњи рад исплатио и да је препознат од умјетничке сцене. Ова изложба је прилика за ретроспективни увид у досадашњи рад и редефинисање онога што је база мојих умјетничких интересовања и стремљења. Занимљива ствар је што се, приликом селекције радова који ће ући у поставку, открију нове паралеле међу њима и све добије нови смисао.

ГЛАС: Када смо код дипломирања, какви су Ваши даљи умјетнички планови, иако је јасно да живимо у простору гдје су планови једно, а реалност нешто друго?

ВЕЛАГА: Оваква питања о даљим плановима често буду постављана, а могу да застраше и ја их, као особа која избјегава дугорочне и неоспориве планове, уопште не волим. Тренутно осјећам огромну жељу за даљим умјетничким истраживањем и личном надградњом у пољу едукације, проширивањем знања и упијањем нових искустава. Једино на тај начин, чини ми се, моћи ћу да изњедрим нове ствари, а да не одустанем од личних ставова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.