Татјана Мандић Ригонат за "Глас" о награди "Бојан Ступица" и раду у Бањалуци

Значај једној награди даје живот човека чије име носи, као и жири који је додељује. А уручење награде је прилика да се људи подсете или да сазнају ко је био Бојан Ступица. А био је човек титан југословенске културе. Архитекта, редитељ, педагог, глумац, драматург, сценограф, антифашиста који је био у логору, градитељ три позоришта који је за 60 година живота изрежирао 116 представа у земљи и 14 у иностранстну, урадио 140 сценографија, глумио у 37 представа и пет филмова, снимио два филма, градио ЈДП са архитектом Белобрком, "Атеље 212" и малу сцену ЈДП-а која данас носи његово име.

Рекла је ово за "Глас Српске" Татјана Мандић Ригонат, прослављена режисерка и књижевница, поводом награде "Бојан Ступица" за 2024. годину.

Врсна умјетница награђена је за представу "Наш разред" Тадеуша Слобођанека, али је, како она наводи, признање важно само када се има с ким подијелити.

- Први добитник награде "Бојан Ступица" је био Љубомир Муци Драшкић. Занимљиво је да је и прва награда коју је представа "Наш разред" добила била награда за режију "Љубомир Муци Драшкић". Обе награде доделили су ми изузетни уметници. Награде су и важне и неважне. Важне кад имате с ким да поделите радост, а мени се јавило пуно колега. И то је добар осећај. Неважне су кад је систем поремећен и кад вам награда не отвара врата позоришта за нову режију, него вас поремећени систем ставља на игноре.

ГЛАС: На додјели награде поручили сте да представу "Наш разред" посвећујете младости Србије која се бори. Каква је данас омладина у односу на Ваше генерације, видите ли  бољитак у младом друштву, које показује све више друштвене и моралне свијести?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Не могу да поредим моју  рокенрол генерацију 20. века  која је расла у социјализму са генерацијама које одрастају у  агонији неолиберализма, кича и шунда. Ми смо имали бесплатно школство, културу и уметност у пуном замаху јер се улагало у то, градила позоришта, домови културе, имали смо безбедно окружење. Осамдесете у СФРЈ су златно доба после којег је уследио суноврат. Рат, националистичка екстаза, разарање СФРЈ и концепта југословенства. Данашње младе генерације,  рођене у 21. веку, расту у суровом контексту који је против њих. У књизи "Преживети 21. век" два генијална човека, Пепе Мухика и Ноам Чомски, разговарају о будућности света, планете и сагласни су у томе да су млади и универзитет, школована омладина, као и млади радници ти који ће остварити промену. И зато су они мета. Ево, гледамо покушај власти у Србији да се обрачуна са универзитетом. Побуна студената која је прерасла у народну побуну је величанствена. У Србији су заједно и књига и мотика устали против неправде, корупције, тираније. У Србији је  режим, који штити интересе најбогатијих, коруптиван, аутократски, који се крије испод речи као што су патриотизам, љубав према Србији, а у комеморативној тишини 15. марта напада мирне грађане, 28. јуна суровом силом јуриша на средњошколце, студенте, пребија, хапси. Терором је власт кренула на младост. И још нешто, тотална је лаж да су протести скренули удесно. Порука студената је: Ово је земља за нас, за све наше људе! И за левичаре и за десничаре и за неопредељене, за све осим за УР фашиста. Дакле, избори! Па на изборима ће се видети да ли побеђује десница, левица, центар, ако се у тим категоријама и даље може мислити савремени свет. Студенти су хетерогених назора,  али уједињени у захтеву за правично, некоруптивно друшво, за једнакост пред законима и просто је одвратно то утркивање да им скине ореол авангардности и да се утерају у познате наративе дифамације. Ове генерације живе смисао и схватају смисао песме "ЕКВ" - Земља. И љубав!

ГЛАС: Почетком ове године режирали сте у Бањалуци Клајста и његов чувени комад "Разбијени крчаг"... Представа је одлично прошла ако је судити по реакцијама публике и критичара. Шта Вас је нагнало да радите ово по годинама настанка старо, али по актуелности,  рекло би се, никад важније благо њемачке драматургије?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Представу "Разбијени крчаг" режирала сам на позив Љубише Савановића, уметничког директора позоришта. То је репертоарски потез управе која жели позориште као уметничко место на којем се промишљају важне теме савремености. А то кад је једно дело настало, па небитно је осим да утврдимо чињеницу да генијални уметници делима надвисују време, епохе. Да у стварности ничег нема што се већ није родило у машти уметника. "Крчаг" је Клајст написао пре двеста година, а као да је писан данас. На продоран и провокативан начин он спаја тему корумпираног судства, трулог система који перпетира неправду, са темом сексуалног предаторства. Ја сам предлог да режирам Клајстов комад прихватила са великом захвалношћу. Била је то прилика да језиком уметности, а не пароле или памфлета, кажем шта мислим о времену у којем живим.

ГЛАС: У питању је специфичан комад, врло мрачна сатира, јако тежак у емоционалном смислу. Колике су Ваше интервенције, у смислу хватања духа новог времена, али, нажалост, и старих навика унутар друштва?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Тексту увек  приступам као темељу на којем ћу градити сценску причу. Занима ме шта је уграђено у те темеље, које идеје, занима ме дубина, подводни токови драме и крајња могућа исходишта текста. Конкретно у "Крчагу" измаштала сам један лик, лик младе служавке преко чије судбине поентирам причу о могућности правде у данашњем свету. Тај лик носи у себи тај примални крик, и појачава причу о Еви која ће раскринкати судију Адама. Клајстов драмски рукопис је весели мрак.

ГЛАС: С обзиром на то да сте први пут сарађивали са НПРС, по чему ћете највише памтити процес настанка представе "Крчаг"? Да ли сте имали предрасуда прије доласка и колико Вас је овај рад изненадио у професионалном и емоционалном смислу?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Рад на представи памтићу по дивној екипи глумаца и свих сарадника. Нисам имала никакве предрасуде долазећи у Бањалуку. Гледала сам неке представе са репертоара уживо, а неке на снимцима, тако да сам имала јасну слику колике су могућности ансамбла. То је један изванредан ансамбл. Имала сам само појачан осећај одговорности да у идеалним условима рада ја будем на висини указаног ми поверења.

ГЛАС: Ви сте једна од ријетких умјетница модерне позоришне умјетности које преферирају, назовимо их тако,  класичне комаде: поменути "Крчаг", "Госпођа министарка", "Нора", "Зли дуси", "Иванов", "Балкански шпијун" само су неки од наслова које сте режирали и за које сте убрали многе награде. Који је од ових класичних и добро познатих комада код публике, изискивао највећи напор приликом процеса да постану оно због чега и јесу класици?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Режирала сам и класике и савремене писце, нарочито савремену руску драму и  постдраму. У 21. век ушла сам са режијама "Мртвих уша" Олега Богајева, "Кисеоника" Ивана Вирипајева, "Хитлера и Хитлера" Константина Костјенка… Од Вирипајева сам режирала и "Илузије"… И класици и ововремени писци за мене су саговорници. Њихови светови ме инспиришу. Волим да решавам позоришне ребусе, авантуру, а изнад свега причу са којом се публика повезује емоцијама. Селин, мој омиљени писац, рекао је да на почетку света није била реч, него емоција па реч. "Наш разред" Тадеуша Слобођанека режирали су многи и ја сам уживала у тражењу свог оригиналног разреда. На класике је налегла дебела прашина учмалости тумачења и предрасуда. Откривати лепоту и дубину њихових дела кроз лични доживљај искуство је чудесно. То није мука. Ја не осећам никад напор кад режирам, пробна сала и сцена мени су друга кућа. Уживам кад имам пробе. Напор ми је да уговорим режију, дођем до могућности да радим. У томе нисам спретна, а плус сам и слободни стрелац који иде само својом стазом. Мој пут у позоришту није био лак без обзира на успехе представа које сам радила.

ГЛАС: С дуге стране, да будемо објективни, ни театар није масовна умјетност као некад, али и даље има или би требало да има јаку конекцију са друштвеним токовима. Колико театар може бити слободан у времену друштвених уређења са параноичном потребом за контролом свега и свачега?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Позоришта су пуна. У протеклих седам месеци она су и места јавног протеста у Србији. После пада надстрешнице у Новом Саду сваке вечери после представе, на аплаузу, ми исказујемо став који публика громко поздравља. И ми смо тад заједница солидарних грађана у захтеву да злочин убиства 16 људи мора бити кажњен, да не сме бити привилегованих. Такође, инсистирамо да је Народно позориште у Београду народно, а не страначко. Били смо и у штрајку подршке студентима. Позоришта су у срцу побуне против неправде, што је и природно јер су места у којима се сваке вечери добро и зло, анђео и ђаво боре за душу човека у драмама које играмо. Власт нам је узвратила постављањем Драгослава Бокана, вође паравојне формације "Бели орлови", за председника УО. Али ми нисмо ни војска ни паравојска, већ уметници и радници у култури који ће се потрудити да Народно позориште буде и у будућности достојно имена свих оних који су његову славу и углед градили. Зато смо и загрлили Народно у перформансу 28. јуна. Моја рука у твојој руци, круг око зграде, порука: деструкција неће проћи. Народно чувамо ми и наше представе и наша публика и Чехов и Достојевски и Нушић и Ковачевић, и Ибзен и Толстој и Стерија и Аца. Поповић, и мртви и живи.

ГЛАС: У једној од Ваших пјесама "Кансел бајке" јако сте оштри према тој, како је Ник Кејв дефинисао "најтужнијој религији на свијету". Нисте се бојали да Вас прогласе противником "прогреса и слободе"?

МАНДИЋ РИГОНАТ: Рекла бих само да је та појава изразито неуметничка, некултурна,  и да је то израз глупости и ограниченог ума, да је до сада у историји било цензуре, спаљивања књига, регистара забрањених књига, усмрћивања и прогона уметника, али да ипак никоме није падало на памет да улази у простор ауторства и мртвим књижевницима мења речи у реченицама, поготово писцима реализма. Интервенција у прошлост је израз новог пуританизма који суштински није за стварне промене у друштву, него за редизајн прошлости. А уметници прави одувек су били јеретици, бунтовници.

ГЛАС: Познато је да сте издали неколико књига збирки поезије...  Колико поезија помаже у самом Вашем режисерском поступку, поезија данас важи за скрајнуту, помало и елитистичку умјетност у времену владавине прозе. Како стоје поезија и драматургија у рукама једног умјетника?

РИГОНАТ МАНДИЋ: Три књиге у три деценије. Посебно ми је драга прва из 1994. јер је запис о томе ко сам била у том времену распада, мржње и рата. И кроз те збирке се види како сам расла, шта се у мени мењало, а шта остало непромењено. Три лица мене и времена. Између друге и треће збирке прошло је двадесет година и поезија се очигледно преселила на сцену. Писала сам драматизације, адаптације. Све до пролећа 2022, кад сам у даху за неких месец и по дана написала 60 песама од којих нису све ушле у књигу, али су као неки психограм. Према песмама сам се односила као зла маћеха из Гримових бајки. Нисам их промовисала на јавним читањима. Имала сам осећај стида, као, шта ја ту сад себе стављам у центар пажње. Его нека остане између корица. И тако је било све доскоро, када сам ипак почела да их јавно читам и делим са публиком.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.