Tatjana Mandić Rigonat za "Glas" o nagradi "Bojan Stupica" i radu u Banjaluci

Značaj jednoj nagradi daje život čoveka čije ime nosi, kao i žiri koji je dodeljuje. A uručenje nagrade je prilika da se ljudi podsete ili da saznaju ko je bio Bojan Stupica. A bio je čovek titan jugoslovenske kulture. Arhitekta, reditelj, pedagog, glumac, dramaturg, scenograf, antifašista koji je bio u logoru, graditelj tri pozorišta koji je za 60 godina života izrežirao 116 predstava u zemlji i 14 u inostranstnu, uradio 140 scenografija, glumio u 37 predstava i pet filmova, snimio dva filma, gradio JDP sa arhitektom Belobrkom, "Atelje 212" i malu scenu JDP-a koja danas nosi njegovo ime.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" Tatjana Mandić Rigonat, proslavljena režiserka i književnica, povodom nagrade "Bojan Stupica" za 2024. godinu.

Vrsna umjetnica nagrađena je za predstavu "Naš razred" Tadeuša Slobođaneka, ali je, kako ona navodi, priznanje važno samo kada se ima s kim podijeliti.

- Prvi dobitnik nagrade "Bojan Stupica" je bio Ljubomir Muci Draškić. Zanimljivo je da je i prva nagrada koju je predstava "Naš razred" dobila bila nagrada za režiju "Ljubomir Muci Draškić". Obe nagrade dodelili su mi izuzetni umetnici. Nagrade su i važne i nevažne. Važne kad imate s kim da podelite radost, a meni se javilo puno kolega. I to je dobar osećaj. Nevažne su kad je sistem poremećen i kad vam nagrada ne otvara vrata pozorišta za novu režiju, nego vas poremećeni sistem stavlja na ignore.

GLAS: Na dodjeli nagrade poručili ste da predstavu "Naš razred" posvećujete mladosti Srbije koja se bori. Kakva je danas omladina u odnosu na Vaše generacije, vidite li  boljitak u mladom društvu, koje pokazuje sve više društvene i moralne svijesti?

MANDIĆ RIGONAT: Ne mogu da poredim moju  rokenrol generaciju 20. veka  koja je rasla u socijalizmu sa generacijama koje odrastaju u  agoniji neoliberalizma, kiča i šunda. Mi smo imali besplatno školstvo, kulturu i umetnost u punom zamahu jer se ulagalo u to, gradila pozorišta, domovi kulture, imali smo bezbedno okruženje. Osamdesete u SFRJ su zlatno doba posle kojeg je usledio sunovrat. Rat, nacionalistička ekstaza, razaranje SFRJ i koncepta jugoslovenstva. Današnje mlade generacije,  rođene u 21. veku, rastu u surovom kontekstu koji je protiv njih. U knjizi "Preživeti 21. vek" dva genijalna čoveka, Pepe Muhika i Noam Čomski, razgovaraju o budućnosti sveta, planete i saglasni su u tome da su mladi i univerzitet, školovana omladina, kao i mladi radnici ti koji će ostvariti promenu. I zato su oni meta. Evo, gledamo pokušaj vlasti u Srbiji da se obračuna sa univerzitetom. Pobuna studenata koja je prerasla u narodnu pobunu je veličanstvena. U Srbiji su zajedno i knjiga i motika ustali protiv nepravde, korupcije, tiranije. U Srbiji je  režim, koji štiti interese najbogatijih, koruptivan, autokratski, koji se krije ispod reči kao što su patriotizam, ljubav prema Srbiji, a u komemorativnoj tišini 15. marta napada mirne građane, 28. juna surovom silom juriša na srednjoškolce, studente, prebija, hapsi. Terorom je vlast krenula na mladost. I još nešto, totalna je laž da su protesti skrenuli udesno. Poruka studenata je: Ovo je zemlja za nas, za sve naše ljude! I za levičare i za desničare i za neopredeljene, za sve osim za UR fašista. Dakle, izbori! Pa na izborima će se videti da li pobeđuje desnica, levica, centar, ako se u tim kategorijama i dalje može misliti savremeni svet. Studenti su heterogenih nazora,  ali ujedinjeni u zahtevu za pravično, nekoruptivno drušvo, za jednakost pred zakonima i prosto je odvratno to utrkivanje da im skine oreol avangardnosti i da se uteraju u poznate narative difamacije. Ove generacije žive smisao i shvataju smisao pesme "EKV" - Zemlja. I ljubav!

GLAS: Početkom ove godine režirali ste u Banjaluci Klajsta i njegov čuveni komad "Razbijeni krčag"... Predstava je odlično prošla ako je suditi po reakcijama publike i kritičara. Šta Vas je nagnalo da radite ovo po godinama nastanka staro, ali po aktuelnosti,  reklo bi se, nikad važnije blago njemačke dramaturgije?

MANDIĆ RIGONAT: Predstavu "Razbijeni krčag" režirala sam na poziv Ljubiše Savanovića, umetničkog direktora pozorišta. To je repertoarski potez uprave koja želi pozorište kao umetničko mesto na kojem se promišljaju važne teme savremenosti. A to kad je jedno delo nastalo, pa nebitno je osim da utvrdimo činjenicu da genijalni umetnici delima nadvisuju vreme, epohe. Da u stvarnosti ničeg nema što se već nije rodilo u mašti umetnika. "Krčag" je Klajst napisao pre dvesta godina, a kao da je pisan danas. Na prodoran i provokativan način on spaja temu korumpiranog sudstva, trulog sistema koji perpetira nepravdu, sa temom seksualnog predatorstva. Ja sam predlog da režiram Klajstov komad prihvatila sa velikom zahvalnošću. Bila je to prilika da jezikom umetnosti, a ne parole ili pamfleta, kažem šta mislim o vremenu u kojem živim.

GLAS: U pitanju je specifičan komad, vrlo mračna satira, jako težak u emocionalnom smislu. Kolike su Vaše intervencije, u smislu hvatanja duha novog vremena, ali, nažalost, i starih navika unutar društva?

MANDIĆ RIGONAT: Tekstu uvek  pristupam kao temelju na kojem ću graditi scensku priču. Zanima me šta je ugrađeno u te temelje, koje ideje, zanima me dubina, podvodni tokovi drame i krajnja moguća ishodišta teksta. Konkretno u "Krčagu" izmaštala sam jedan lik, lik mlade služavke preko čije sudbine poentiram priču o mogućnosti pravde u današnjem svetu. Taj lik nosi u sebi taj primalni krik, i pojačava priču o Evi koja će raskrinkati sudiju Adama. Klajstov dramski rukopis je veseli mrak.

GLAS: S obzirom na to da ste prvi put sarađivali sa NPRS, po čemu ćete najviše pamtiti proces nastanka predstave "Krčag"? Da li ste imali predrasuda prije dolaska i koliko Vas je ovaj rad iznenadio u profesionalnom i emocionalnom smislu?

MANDIĆ RIGONAT: Rad na predstavi pamtiću po divnoj ekipi glumaca i svih saradnika. Nisam imala nikakve predrasude dolazeći u Banjaluku. Gledala sam neke predstave sa repertoara uživo, a neke na snimcima, tako da sam imala jasnu sliku kolike su mogućnosti ansambla. To je jedan izvanredan ansambl. Imala sam samo pojačan osećaj odgovornosti da u idealnim uslovima rada ja budem na visini ukazanog mi poverenja.

GLAS: Vi ste jedna od rijetkih umjetnica moderne pozorišne umjetnosti koje preferiraju, nazovimo ih tako,  klasične komade: pomenuti "Krčag", "Gospođa ministarka", "Nora", "Zli dusi", "Ivanov", "Balkanski špijun" samo su neki od naslova koje ste režirali i za koje ste ubrali mnoge nagrade. Koji je od ovih klasičnih i dobro poznatih komada kod publike, iziskivao najveći napor prilikom procesa da postanu ono zbog čega i jesu klasici?

MANDIĆ RIGONAT: Režirala sam i klasike i savremene pisce, naročito savremenu rusku dramu i  postdramu. U 21. vek ušla sam sa režijama "Mrtvih uša" Olega Bogajeva, "Kiseonika" Ivana Viripajeva, "Hitlera i Hitlera" Konstantina Kostjenka… Od Viripajeva sam režirala i "Iluzije"… I klasici i ovovremeni pisci za mene su sagovornici. Njihovi svetovi me inspirišu. Volim da rešavam pozorišne rebuse, avanturu, a iznad svega priču sa kojom se publika povezuje emocijama. Selin, moj omiljeni pisac, rekao je da na početku sveta nije bila reč, nego emocija pa reč. "Naš razred" Tadeuša Slobođaneka režirali su mnogi i ja sam uživala u traženju svog originalnog razreda. Na klasike je nalegla debela prašina učmalosti tumačenja i predrasuda. Otkrivati lepotu i dubinu njihovih dela kroz lični doživljaj iskustvo je čudesno. To nije muka. Ja ne osećam nikad napor kad režiram, probna sala i scena meni su druga kuća. Uživam kad imam probe. Napor mi je da ugovorim režiju, dođem do mogućnosti da radim. U tome nisam spretna, a plus sam i slobodni strelac koji ide samo svojom stazom. Moj put u pozorištu nije bio lak bez obzira na uspehe predstava koje sam radila.

GLAS: S duge strane, da budemo objektivni, ni teatar nije masovna umjetnost kao nekad, ali i dalje ima ili bi trebalo da ima jaku konekciju sa društvenim tokovima. Koliko teatar može biti slobodan u vremenu društvenih uređenja sa paranoičnom potrebom za kontrolom svega i svačega?

MANDIĆ RIGONAT: Pozorišta su puna. U proteklih sedam meseci ona su i mesta javnog protesta u Srbiji. Posle pada nadstrešnice u Novom Sadu svake večeri posle predstave, na aplauzu, mi iskazujemo stav koji publika gromko pozdravlja. I mi smo tad zajednica solidarnih građana u zahtevu da zločin ubistva 16 ljudi mora biti kažnjen, da ne sme biti privilegovanih. Takođe, insistiramo da je Narodno pozorište u Beogradu narodno, a ne stranačko. Bili smo i u štrajku podrške studentima. Pozorišta su u srcu pobune protiv nepravde, što je i prirodno jer su mesta u kojima se svake večeri dobro i zlo, anđeo i đavo bore za dušu čoveka u dramama koje igramo. Vlast nam je uzvratila postavljanjem Dragoslava Bokana, vođe paravojne formacije "Beli orlovi", za predsednika UO. Ali mi nismo ni vojska ni paravojska, već umetnici i radnici u kulturi koji će se potruditi da Narodno pozorište bude i u budućnosti dostojno imena svih onih koji su njegovu slavu i ugled gradili. Zato smo i zagrlili Narodno u performansu 28. juna. Moja ruka u tvojoj ruci, krug oko zgrade, poruka: destrukcija neće proći. Narodno čuvamo mi i naše predstave i naša publika i Čehov i Dostojevski i Nušić i Kovačević, i Ibzen i Tolstoj i Sterija i Aca. Popović, i mrtvi i živi.

GLAS: U jednoj od Vaših pjesama "Kansel bajke" jako ste oštri prema toj, kako je Nik Kejv definisao "najtužnijoj religiji na svijetu". Niste se bojali da Vas proglase protivnikom "progresa i slobode"?

MANDIĆ RIGONAT: Rekla bih samo da je ta pojava izrazito neumetnička, nekulturna,  i da je to izraz gluposti i ograničenog uma, da je do sada u istoriji bilo cenzure, spaljivanja knjiga, registara zabranjenih knjiga, usmrćivanja i progona umetnika, ali da ipak nikome nije padalo na pamet da ulazi u prostor autorstva i mrtvim književnicima menja reči u rečenicama, pogotovo piscima realizma. Intervencija u prošlost je izraz novog puritanizma koji suštinski nije za stvarne promene u društvu, nego za redizajn prošlosti. A umetnici pravi oduvek su bili jeretici, buntovnici.

GLAS: Poznato je da ste izdali nekoliko knjiga zbirki poezije...  Koliko poezija pomaže u samom Vašem režiserskom postupku, poezija danas važi za skrajnutu, pomalo i elitističku umjetnost u vremenu vladavine proze. Kako stoje poezija i dramaturgija u rukama jednog umjetnika?

RIGONAT MANDIĆ: Tri knjige u tri decenije. Posebno mi je draga prva iz 1994. jer je zapis o tome ko sam bila u tom vremenu raspada, mržnje i rata. I kroz te zbirke se vidi kako sam rasla, šta se u meni menjalo, a šta ostalo nepromenjeno. Tri lica mene i vremena. Između druge i treće zbirke prošlo je dvadeset godina i poezija se očigledno preselila na scenu. Pisala sam dramatizacije, adaptacije. Sve do proleća 2022, kad sam u dahu za nekih mesec i po dana napisala 60 pesama od kojih nisu sve ušle u knjigu, ali su kao neki psihogram. Prema pesmama sam se odnosila kao zla maćeha iz Grimovih bajki. Nisam ih promovisala na javnim čitanjima. Imala sam osećaj stida, kao, šta ja tu sad sebe stavljam u centar pažnje. Ego neka ostane između korica. I tako je bilo sve doskoro, kada sam ipak počela da ih javno čitam i delim sa publikom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.