Правду увијек извојују мртви

Послије свете службе у манастиру Житомислић, на Дан житомислићких мученика, 26. јуна 2025. године, која има посебну снагу и велики значај, ријечи су скоро излишне.

Молитва је снажнија од било којих ријечи: она носи емоцију, има садржај и представља чин. „Боје нас напуштају, звукови изневјеравају, а речи лажу“, упозоравао нас је Иво Андрић. Велики писац био је маг ријечи, обазрив са ријечима, повјерљив према њима, али свјестан опасности сваког људског исказа кога не прати и не потврђује чин. На Дан житомислићких мученика, али и на сваком светом мјесту српског страдања треба бити свјестан онога што се обиљежава и спреман да се дјелима посвједоче велике ријечи које почесто изговарамо у овим приликама, понесени обавезујућим значајем тренутка.

Ако ови догађаји, попут нашег данашњег, нису налог да се жртава житомислићких мученика сјетимо у нашим животима и пословима, у (скоро) свакодневном понашању и свједочењу пред Богом и људима, онда и ми, па макар и несвјесно, уграђујемо себе у тривијални тренутак спектакла, тог главног обиљежја нашег духовног сиротовања. И у другим празничким приликама је истовјетно: ако се о Савиндану не сјетимо духовног подвижништва нашег првог светитеља и просвјетитеља, ако се о Видовдану не опоменемо подвига наших косовских јунака, жртве којом се онебесује земаљски живот, онда смо недостојни оних које призивамо, лицемјерни и, зашто не рећи, смијешни у својој испразности.

Зато мислим да обиљежавање овога дана обавезује свакога од нас по мјери својих могућности и спремности на самопревазилажење. Житомислићки мученици потврђују снагу вјечности, духовну узбудљивост непролазности.

Има много тога што се у јавном животу нашег народа, у посљедњих тридесетак година, непрестано понавља, а скоро никада не оживотворује. Једна од учесталих синтагми, која се пречесто чује у нашем јавном простору, а која је садржајно испражњена је „култура сјећања“. Склонији сам смисаоно пунијем термину „култура памћења“. Сјећање је тренутно, памћење трајно; сјећање некако у први план ставља онога који се сјећа, а памћење оне које призивамо и који на духовно пунији начин са нама живе.

Без обзира на то за коју конструкцију да се опредијелимо, а разлика је према моме осјећању суштинска, неспорно је једно: и наше сјећање и наше памћење је претежно декларативно, често временски орочено на трајање догађаја попут овог данашњег. Изневјеравајући националну традицију и њене челичне истине, претке и невино страдале, увјерен сам да себи одузимамо право на будућност. Памћење невино страдалих има пуноћу и смисао само онда када је живо дејствено, када је саставни дио наших живота, када је примјерено заступљено у програмима српских школа и другим сваковрсним облицима духовног живота. У стварности није тако. Обиђемо ли спомен-обиљежја настрадалим у претходном рату, одмах ћемо се у то увјерити. Њихова запуштеност је трајна мрља на нашој савјести, на савјести свакога од нас, да се не кријемо иза често имагинарне категорије колективног. Зашто ни након тридесет и пет година нисмо у Градини, која се налази у Републици Српској, а која је била саставни дио комплекса логора Јасеновац, саградили меморијални центар, у којем бисмо на примјерен начин одавали пошту и откривали истину о страдалима.

Не постоји рационалан изговор који нас може искупити пред лицем предака, пред онима који, како рече пјесник, увијек правду извојују. Тривијално образложење како је неуспјешно спроведен неки међународни конкурс о идејном рјешењу тог комплекса вријеђа сваког разборитог припадника нашег народа, који не сматра да се треба извинити онима који су нас некажњено клали, или не вријеђати њихова џелатска осјећања ради „мира у кући“, или их не подсјећати на непочинства да нам не би омели пут у Европу!

Умјесно је у свакој прилици подсјетити на ријечи владике Николаја Велимировића којима почиње његова књига „Кроз тамнички прозор“: „Грешили смо и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без божијег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели царству небескоме. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено“.

Златоусти владика Николај подастире нам невесели „снимак“ међуратног периода, двадесетих и тридесетих година двадесетог вијека, и не штеди нас нимало. Пишући о истом овом периоду Слободан Јовановић наглашава да је толико био превладао материјални принцип да је дошло до трулежи нарави, кварења карактера код људи, њиховог лишавања духовних и вриједносних компоненти, због чега су били огрезли у користи која се искључиво мјерила личним стицањем.

Када се говори о националном страдању и о одсуству живог памћења о њему, не треба пропустити да се каже и сљедеће: да ли смо били спремни да осмишљавамо и - у мјери колико је то могућно - пројектујемо наше национално кретање те да ли смо освијетлили узроке који су довели до националних странпутица и погибија непојамних размјера. Одсуство истине о наведеним питањима условљава нове заблуде, а неспособност да се самозагледамо, нове погибије. Добрица Ћосић је у једном тексту лијепо написао: српским поразима у двадесетом вијеку претходило је одсуство спознавања истине о њиховим стварним узроцима.

Спознавање тих истина остварује се у култури и духовности. Способност коју су наши црквени великодостојници показали у обнављању наших храмова и изградњи нових, раскошних и лијепих, нису посвједочили и у обнови духовног живота и проналажењу путева да жива вјера продре у срца и душе људи. Разлог је врло једноставан: тај рад је дуготрајан и мукотрпан, за њега је неопходна велика жртва и лични примјер. Истина која се не проповиједа - јер ријечи (почесто) лажу - већ свједочи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.