Обиљежавање Савиндана у Кући Милановића: Предестинација традиције

БАЊАЛУКА - Након више од стотину уприличених догађаја различитог садржаја, и пошто смо угостили прве људе српске културе, књижевности, науке и умјетности - Матију Бећковића, Војислава Коштуницу, Емира Кустурицу, Душана Ковачевића, Љубивоја Ршумовића, Перу Зупца, Мила Ломпара, Ђорђа Сладоја, да само њих поменемо овом приликом у Кући српске културе, Кући Милановића, обиљежен је Савиндан.

Како смо у више прилика најавили, представљајући уређивачки концепт, у плану је организовање посебних догађаја посвећених најистакнутијим, стожерним личностима националне културе.

Намјера је да о њима говоре врсни познаваоци, а да садржај буде двоструко мотивисан: критичким односом према значају и значењу сваког ствараоца и истицању њихове везе (веза) са савременим тренутком. Колико нам се те личности посредством својих дјела обраћају, у којој мјери су наши савременици, најзад, колико смо склони да ослушкујемо и слиједимо њихове путоказе? Управо на назначеном трагу је осмишљено овогодишње, прво по реду, обиљежавање спомена на најзначајнијег српског светитеља и просвјетитеља.

Управник Српске књижевна задруге Душко Бабић одржао је предавање под називом „Завети и преиспитивања“. Тако гласи и наслов његове књиге која је прошле године објављена саиздавачким трудом Српске књижевне задруге и Центра за српске студије из Бањалуке. 

Основни смисао Бабићевог предавања, битно одређеног и овим конкретним поводом, али и његове књиге, могао би се сажето овако формулисати. Српска књижевност, која је, према запажањима књижевног историчара Јована Деретића (на кога се Бабић позива) јесте историчност, усмјереност на националну историју. 

Предањски карактер српске књижевности, видљив у креативном тематизовању светосавља и косовског завјета, једно је од најснажнијих идентитетских обиљежја српске књижевне традиције. Бабић додаје да је то и њен етички темељ и естетичка мјера, провјеравана и доказивана код највећих стваралаца, најрепрезентативније у магистралној редакцији у Његошевом „Горском вијенцу“. 

Али, примјећује Душко Бабић, напоредо са континуираном загледаношћу у завјет, код највећих српских писаца, попут Стерије и Доситеја, снажно дејствује и критичка (преиспитивачка) свијест. Та равнотежа је, према овом аутору, од изузетне важности, јер успоставља неопходан баланс, онемогућавајући да трансмисија завјета прерасте у његову злоупотребу, што се, на примјер, више од два вијека дешава у нашој политици и површним културним обрасцима. 

Родољубље се тако деформише и постаје уточиште штеточина разноврсног регистра. Довољно је прочитати Стеријине „Родољупце“ и схватити њихову савременост и свевременост па да се то веома прецизно идентификује. 

Други догађај у Кући Милановића поводом Савиндана био је концерт под називом „Прожимање“ Бојане Пековић (вокал и гусле) и Николе Цветковића (клавир). 

Чудесни наступ двоје младих људи био је у знаку прожимања и преиспитивања. Показано је колико гусле, као древни српски инструмент, у садејству са клавиром, могу да зазвуче савремено и битно другачије, а да не изневјере своју суштину. 

Код Бојане Пековић плијене виртуозност, прекрасан глас и љубав и емоција којом позлаћује све што изводи. Та радост уноси посебан садржај у све што она изводи. Изванредно ју је клавирски пратио, умјетнички занесен, одлични Никола Цветковић. 

Лаза Костић је писао да тамо гдје се оствари хармонија, а то је био случај између ових умјетника који се очигледно добро познају и разумију, наступа љепота. Е, то је управо био случај током трајања концерта „Прожимање“. 

Најзад, трећи догађај у Кући Милановића поводом обиљежавање спомена на првог Србина који се „онебесио“ (како рече владика Николај Велимировић), био је „Јавни час бесједништва“ којем су печат својим бесједама дали студенти Филолошког и Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци. 

Иако је већини студената ово био први јавни наступ, плијенили су одличном припремљеношћу, примјереном самоувјереношћу, надахнутошћу и разноврсношћу тема. 

Показали су да знају мислити, да лијепо осјећају и да мислима и емоцијама умију да дају језичко-говорне корелате. 

Као њихов професор те дискретни и обазриви савјетник (никако ментор, како се уобичава рећи!) приликом израде и казивања бесједа, поновио сам, и на овом „Јавном часу бесједништва“, неколике постулате којима сам их учио. Да морају бити убијеђени у оно што говоре.  

Слободан Јовановић је писао да је убијеђен човјек готов говорник. Да мисли из мозга треба да сиђу у срце. Да се за сваки јавни наступ неопходно брижљиво припремити. Један француски моралиста има и ову мисао: „Поезија, умјетност и јавни говор не трпе осредњост“. 

Да је бесједа рођена из срца демократског свијета. Да својим аргументима, увјерењима и схватањима, увијек треба супротставити и контраразлоге. Да непрестано преиспитивати себе значи добро обављати повјерени посао. 

Да јавна ријеч мора имати своје етичко јемство. Древна вјештина убјеђивања није ововременска саблазан манипулације и лаж. 

Професор Дарко Танасковић је у „Политици“, прије неколико дана, објавио лијеп текст под насловом „Да ли је Свети Сава наш савременик“. Реферисао се, између осталог, и на предавање академика Николе Радојчића „Савремене идеје у животу и раду Светог Саве“, одржано 1921. године у Матици српској. Главна Радојчићева теза, коју прихвата и разрађује и Танасковић, више од једног вијека доцније, могла би се овако представити. 

Срби као народ, говорио је Радојчић, тачно знају шта је основа њиховог културног развитка, али ту свијест не користе ни за проучавање властите културе нити за обликовање културне политике. 

Обиљежавање Савиндана је у нашем времену претежно парадно, површно и пригодно. Све се углавном сведе на понављање општепознатих чињеница из живота и рада Светог Саве. Као по неком правилу изостаје савјесна запитаност: јесмо ли данас и у коликој мјери светосавски народ. Колико смо достојни овога светитеља?! 

Колико непрестано изневјеравамо његове завјетне поруке? Мудра Исидора Секулић је говорила да традиција има смисла само ако се „предестинира“, заправо, ако се гласови и вриједности древности, пажљиво ослушкују и оживотворују. То никад није било лако, а у нашем времену се указује скоро као немогућно. 

Јер, ми сваком садржају испразнимо његов основни смисао и чинимо то са бахатом самоувјереношћу незналица. А њима не само да „море није ни до кољена“, већ су у најбеспризорнијем обличју, умислили да и по води могу ходати! 

Све речено је много увјерљивије исказано у дивној пјесми Здравка Миовчића „Јесмо ли још“, коју је пјесник прочитао у Кући Милановића и коју смо, у форми зналачки дизајнираног летка даровали посјетиоцима догађаја уприличених поводом Савиндана. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.