Миливоје Унковић за "Глас": Култура је најбољи отпор манипулацији

Нова умјетничка пракса је један пројекат НАТО пакта који је у почетку био дио стратешких уплитања у културу, условно речено, "малих народа" или тамо гдје је подесно, а кад се култура разводни, онда је лакша политичка и свака друга манипулација са тим народима и тим просторима...

Рекао је између осталог у интервјуу за "Глас Српске" Миливоје Унковић, сликар и академик, који је прошле седмице у Источном Сарајеву отворио изложбу слика и скулптура рађених различитим техникама под називом "Пут ка небу".  Доајен српске умјетности наводи да сам назив изложбе на неки начин, симболизује и његов животни пут.

- Пут ка небу је пут ка оном универзуму коме сви тежимо. И у људском и у умјетничком смислу,  пут ка универзалном је прави пут. Како каже један мој пријатељ: "Праве путеве морамо из себе красти, треба се попети довољно високо ако ништа друго, да би могли пасти" , ја се пењем па до када, видјећемо – рекао је Унковић.

ГЛАС: Гдје је умјетност данас у времену, када је све чешће дикитирају ван умјетничке побуде?

УНКОВИЋ: То је једно од врло тешких питања да би се могло конкретно одговорити. Данашња ситуација када је у питању умјетност, прије свега када говоримо о ликовној умјетности, подразумијева све што човјек својим визуелним чулом спознаје од оријентације куд иде, куд шета до стварања умјетничких дјела. Свеједно, добра је подлога да се може под тим представљати нешто да је умјетност, а што је можда далеко од поимања умјетности као једног стваралачког чина, даровитог, духовног и садржајног у контексту самог медија у коме се изражава. У ликовној умјетности је тога највише испреплетено, од визуелних умјетности које су везане за филм, видео арт, боди арт, ланд арт, имате све што је кроз историју развоја било присутно и кориштено као материјали, али су били у контексту једне унутрашње духовне потребе и појашњавања сопствених схватања и односа човјека и простора у коме егзистира у одређеним епохама.

Међутим, ово је данас ситуација која траје педесетак и више година, један концепт који мало људи зна, чак и ови који се баве умјетношћу - мислим на млађе генерације, да је нова умјетничка пракса један пројекат НАТО пакта који је у почетку био дио стратешких уплитања у културу, условно речено, "малих народа" или гдје је подесно. Кад се култура разводни онда је лакша политичка манипулација и свака друга са тим народима и тим просторима. Стога није чудо што нас увијек опомињу да морамо заборавити прошлост. Човјек једино зна оно што је прошло кроз мноштво релевантних артефаката. Оно што је у будућности, можемо само да наговјештавамо, претпостављамо... Она је магловита. У том контексту, искориштено је све то да се разводни умјетност и нама се нуди пуно тога што нема везе са умјетношћу као неприкосновеним. И није проблем са стваралаштвом и слободама. Оне требају да постоје, али је проблем у томе што је наметнута униформа, да је само то вриједно и да је само то савремено као да нико данас у савременом сликарству или било чему није посвећени човјек.

ГЛАС: Једна врста диктатуре по питању подобних видова умјетничког израза?

УНКОВИЋ: Како каже Ђорђе Кадијевић, у једном свом говору у расправи о умјетности поставио је питање историчарима: којој је то поетици ликовној истекао мандат па да не смије да се уради портрет, пејсаж...?! То је ствар сензибилитета и нека индивидуална потреба у самом избору чиме ће се бавити и како ће то транспоновати. Када је у питању ликовна умјетност, може се констатовати да је у једном незавидном положају, за разлику од музике гдје се мора имати слуха, знати техника свирања ... Мора се рећи да имамо и младе даровите људе који не дају своје ја када им дају те нове униформе као у доба социјализма. Данас је стање много горе него што је онда било. Хоће да су слободни, да су индивидуални...Њих пуно не дотиче ова нова умјетничка пракса и мислим да је ту негдје нада да ће поново доћи до прихватања оних вриједности које су примјерене човјеку, које се не могу избацити, говорим о естетици и свему ономе на чему почива умјетничко дјело. Спомињем музику јер музика је најапстрактнија умјетност и умјетност се најбоље дефинише и осјећа чулима. Логично је да човјек увијек настоји  да у свом дјеловању, када је у питању стваралачки чин, да максимум у ономе што би га као личност најбоље дефинисало. Ја то исто кажем и када је у питању ликовна умјетност као рукопис. Колико год је људи на планети, рукопис је различит и непоновљив. Стога, линија као један од ликовним елемената која постоји од праисторије, је неприкосновени преносилац нашег унутрашњег доживљаја на неки материјал, платно. Поштовањем себе најбоље ће се доћи до онога што заокружује и чини га препознатљивим међу стотине и хиљаде умјетника. ГЛАС: Може ли бити истинске умјетности ако је педагошки ограничена у самом старту?

УНКОВИЋ: Студент мора бити слободан. Он мора да учи оно што се да научити. Професор да не дира оно што је Бог дао и не смије да иде ни у какве клишее. На њему је да према својим чулима види како ће трансформисати оно што ради. Када су ме звали, када је формирана сарајевска академија, рекао сам да никада нисам планирао да се бавим педагошким радом, а ето касније су рекли и студенти и остали да сам то одлично радио. Управо сам се држао онога кроз шта сам и ја као студент пролазио. У умјетности кад студирате та коректура иде директно у душу и погађа срце тог младог човјека. Никада нисам студенту изговорио да му то ништа не ваља и да то треба бацити. Ако је положио пријемни испит, ми смо као професори потврдили да он има даровитости. У његовим скицама или било чему, увијек постоји један детаљ који је драгоцјен. Од тог детаља нека се он настави даље да развија. Он ће онда сам елиминисати оно што не ваља. То је један драгоцјен моменат кад не сметате младим људима, а успут се проведете коректно и добијете оно што захтијева један универзитет. Игром случаја, мада не волим да глорификујем мој педагошки рад, баш из моје класе 90 одсто студената је из Групе "Звоно", која је прва основана. Сви ти студенти знају и сликати за разлику од ових данас који се баве инсталацијом и нису савладали ни технике сликања...То је оно што се да научити, да се младом човјеку покажу неке ствари које се дају научити рецимо као у музици технику свирања  вјежбом по шест сати, у драмским умјетностима  дикције, сценски наступ , вјежбе које мора да савлада. То није једино релевантно да ће се створити умјетничко дјело или добра представа, али су предуслов који се мора знати. Не постоји ниједан факултет за писца. Људи студирају свјетску или нашу књижевност па нису књижевници, тако је слично и овдје - ми дајемо и убрзавамо процес даровитости да брже стигне тамо гдје треба, али не можемо створити умјетника ако сам има лимитиран онај дио који је неопходан да би неко био умјетник. Када у класи постоји пет-шест студената, они утичу једни на друге да спознају у процесу рада шта се то дешава са сликом. Оно што је битно у сликарству, кад почнете да сликате, имате неку идеју која иде даље до онога момента када слика диктира самом аутору шта да ради. Постоји објекат, субјекат и сам аутор и у том троуглу се дешавају те чудне ствари, претакање нечег у неку нову форму коју зовемо слика.

Моћ умјетности јесте у томе да оплемени нашу душу. Она неће промијенити овај рушилачки свијет нагона који је створен у праисторији када је човјек спознао да може на лак начин да ријеши своје неке проблеме, окупацијом, убиством или крађом да постане богат, тако да се те чулности морају његовати. Наравно, све то је везано и за наш одгој од рођења па надаље. Питају младе маме кад треба почети васпитавати дијете - истог секунда кад се роди. Живот је један континуитет, а ја сам загазио у девету деценију  и врло је битно да се човјек није огријешио о људе, о своју породицу, пријатеље, друштво у цјелини, знане и непознате или случајног пролазника. То је нешто што се мора подразумијевати.

ГЛАС: Ви сте рат 1992. године дочекали у Сарајеву. Да ли сте се након свог одласка из Сарајева враћали у тај град и да ли Вам недостаје?

УНКОВИЋ: Као што се у животу ништа случајно не дешава, тако је и код мене било. Мене је рат са породицом затекао у Сарајеву као и многе. Надајући се да ћемо имати мало разума у том плуралистичком и вишестраначком друштву и да се коначно схвати да су различита размишљања благодет, да нема злих намјера да се потире нешто што не би требало, поготово то не би требало да буде у БиХ за коју су говорили да је Југославија у малом, али нажалост све то је пало преко ноћи и простор је постао тијесан. Све је почело да се руши, од погибије сватова, до обрачуна у полицијској станици близу Храсног гдје сам и ја становао, било је видљиво да је "ђаво однио шалу" и у том насељу. Онда сам ја своју породицу, покојну супругу и покојног сина послао код моје мајке у Илијаш гдје је било мирно. Они су отишли код моје мајке, а ја сам остао у Сарајеву јер сам имао обавеза. Радили смо доста пошто је било основано Српско добротворно друштво "Добротвор", са легендом покојним попом Жућом у његовој цркви.

У општини Ново Сарајево имали смо просторије гдје смо покушавали хуманитарним акцијама да помогнемо људима. Једног викенда, да не будем стално сам у Сарајеву, одлучим да са породицом проведем викенд. Сестра је дошла аутом по мене и то је био задњи дан када се из Сарајева могло изаћи. Сарајево је изнутра затворено, а није споља. Оно што многи нису знали ни тада, морају знати да је Сарајево било највећи српски град одмах послије Београда. Све општине око Сарајева које су вијековима - од Пала, Сокоца, Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе  су српске, а око њих структура других народа- у Кисељаку и Фојници Хрвати, а Муслимани према Олову. То је оно што запад никада није схватио ни хтио да разумије, него је форсирао крилатицу да су Сарајево окупирали Срби као да су дошли са Марса или Србије. Из овог  угла гледано и имајући у виду  оно шта се десило са онима који су остали у Сарајеву, могу рећи да је сами Бог мене извео тај дан и то баш задњи дан из Сарајева када се могло изаћи. На сву срећу у овом рату из моје уже породице нико није страдао иако ми је настрадало доста пријатеља. Проблем је настао када се рат разбуктао.

ГЛАС: Нисмо се уклапали у општестворену слику о освајачима и браниоцима?

УНКОВИЋ: Поред ових хуманитарних ствари које сам радио био сам и на задњој сједници Савјета Универзитета у Сарајеву. Над ректором Универзитета покојним Боришом Старовићем покушан је атентат у Сарајеву, а 400 дана је до изласка из Сарајева и одласка у Српско Сарајево био у заточеништву у Хируршкој клиници, чији је био директор. Не бих улазио у детаље, али тамо гдје се могло очекивати највише савјести, ја сам доживио као човјек један духовни пораз у вокабулару ријечи: Ови са Требевића пуцају, а ови доле се као бране. Човјек просто не вјерује колика  је та плиткост разума и нетолеранција почела  да кваса. Сарајево постаје тијесно. Све што сам радио и имао у неком континуитету послије студија и атеље, и стан, и кућа у Почитељу - све је то било пуно слика  изгубио сам  једног дана. То је апсолутно неважно. Мене је кроз живот интересовало када говорим о љубави према граду, љубав према човјеку, ко станује у тим зградама и то ме веже. Могу да уживам у архитектури, у природним љепотама, конфигурацији одређеног простора било гдје на планети, али да би негдје живио морам ту имати и неке људе које сматрам пријатељима. Ја и даље мислим да је већина људи на нивоу добрих намјера, али мора се имати у виду и она наша пословица: Што једна будала направи, то стотине паметних не може да исправи.

ГЛАС: Трагедија рађа трагедију ако се не нађе начин да се тај круг промијени?

УНКОВИЋ: То су историјске судбине ових простора. Ја сам рођен док је трајао и онај претходни рат - 1944. године. Било ми је седам дана када ме је отац једини и први пут видио и када је његов живот окончан. Све то није моју енергију и чврстину срушило и сва та дешавања су ме на неки начин стабилизовала. Мој живот је почео са смрћу. Био сам сувише мали да бих то схватио, али сам схватио кроз даље одрастање и никада се нисам осјећао оштећеним. Енергија и снага моје мајке ме је држала. Многе фамилије имале су сличну судбину и никада не издвајам неки свој дио из структуре читавог народа. Стотине јама се дешавало, Јасеноваца, разних стратишта ... Ја сам васпитаван на епској поезији и свим људским мудростима. Кад данас тумаче све то, епску поезију, Његоша…, и тврде  да је то неки национализам, морам констатовати да је то лаж. Ништа у мени није развијало ни мржњу, ни освету. Ко чита та дјела како треба, схвати колико је у епској поезији сажета сва структура самог духа народа и свега онога што се дешавало на најбољи начин. Нисам одрастао са мржњом - Боже сачувај. Нисам од оних који повладава било коме, било шта. Што год имам да кажем, кажем човјеку у очи. Настојим да га не вријеђам, а ни мене нико није вријеђао и добро је да сви нисмо на истој таласној дужини. Толике године сам живио у Сарајеву, сада  прођем кроз Сарајево и немам никакав однос према њему. То је у мени сагорјело и постало безначајно. Нити сам шараф одврнуо да пропадне она Југославија, нити сам га могао заврнути.

ГЛАС: Како бисте оцијенили судбину сарајевских Срба који су након потписивања Дејтона и своје мртве ископавали и напустили све што су у рату одбранили?

УНКОВИЋ: Не само за нас Србе него за све који су искрени, то је једна митска колона која се ријетко дешавала кроз читаву историју и цивилизацију. Можда би се могла упоредити са Мојсијем и отварањем мора. То су антологијске сцене, судбина свих нас без обзира ко је био у тим колонама. То је драма свих нас. То је синоним једног времена које се као природна  непогода  сручила на тај простор. Мислим да су се у свој тој, условно речено, трагедији могле сагледати двије ствари овог народа, то је достојанство и мирноћа која би многима вјероватно дјеловала ирационално  да људи са том драмом иду у непознато. Не знам кроз историју  и цивилизације да имамо откопавање својих мртвих и носите их заједно са својим звонима. Та само два елемента су умирање и рађање и  суштина су укупног човјековог живота. То је нит која би нас морала као народ да опамети да морамо мало више да размишљамо о бићу и да одњегујемо ту нашу културолошку и биолошку  везу да је не уништавамо ситним профитерским краткотрајним добитима ...

ГЛАС: Члан сте и Академије наука и умјетности Републике Српске. Гдје је данас АНУРС, да ли је и она урушена или...?

УНКОВИЋ: Колико и све институције. Ја сам 2012. године примљен у АНУРС и  имам ту привилегију да сам њен члан. Не знам, само могу да претпоставим, ко ме је предложио. Нисам ни од кога тражио да будем члан, тако да сам ослобођен било каквих  приговора. У животу немам никаквих дуговања, нити други према мени. Институција као таква дијели судбину простора и економских могућности у једном друштву, не само код нас него и у свијету. Чињеница је да поред свих ових трвења и није у питању само наша неспособност, него и околности  које су ту. Стално смо између негације и потирања до непостојања, до настојања да се изроди нешто смислено и корисно. Не мислим само на Академију него иначе. Ако узмемо у обзир и надлежна министарства, бојим се да више кошта та  администрација у том министарству него све ове структуре музеја, галерија , позоришта, Академије... Свему томе је допринијело и море  невладиних организација  које су уништиле она стварна невладина удружења и организације које су нам потребне и које нису политички ангажоване. Ако анализирамо шта нам се дешава са овом Европском унијом,  која је сама од себе катастрофа, и у самој интелектуалној структури немате здраву особу, лидера коме може нешто да се вјерује. Трећеразредни политичари се скупљају у Бриселу, исхабани, који у својој земљи нису ништа урадили и они нам кроје капу.

ГЛАС: Пошто смо на простору Источног Сарајева који је изграђен на голој ледини, по Вашој оцјени који је  рецепт ако га има, да се подигне култура на већи ниво - да тај простор има галерије, позоришта....?

УНКОВИЋ:  За мене је фасцинантан овај простор у коме се врло тешко сналазим, иако сам не знам колико пута прошао и до аеродрома, до Куле, уз Жељезницу пецајући рибу, да могу рећи да сам на овом простору изгубио оријентацију и то говорим у позитивном смислу. Никао је читав град и човјек не може  да остане равнодушан. Виталност народа је чудо. Под тим подразумијевам све остале сегменте који су ту и када је у питању култура. Никао је значајан универзитет, концертна дворана, ту је Ректорат , Музичка академија која биљежи изврсне резултате. Све те институције мора да води онај ко то зна, а не неко ко је симпатичан да му се да то у руке да га удоме. Свима треба помоћи, али ако нестручњака гурнуте да учи пјесму, то је катастрофа и за њега и за посљедице од њега. Спортском терминологијом речено, један врхунски тим зна који му играч треба и то тражи.

Коријени

ГЛАС: Како је Херцеговцу у Бањалуци?

УНКОВИЋ: Ми имамо ту неку карактерну црту, гдје год дођемо осјећамо се као да смо у свом простору. Рођен сам у Невесињу, у Оџаку и ту сам завршио четири разреда. Нисам срамежљив па да кажем да ми је то мали простор за живот, али нема простора који што се мене тиче није дотакнут.  Крајина је мој народ. Не морају мене у Господску примити, али ја се осјећам Бањалучанином са ових мојих десетак пријатеља великих због којих и јесам у Бањалуци као што сам био у Сарајеву или у Њемачкој. И нигдје се нисам посвађао, јер сам ја васпитан, што за ово вријеме можда  дјелује вулгарно, по оној нашој како је говорила и моја мајка: "Немој да затвараш врата задњицом". Држим се тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.