Исидора Бранковић за "Глас": Систем умјетност своди на забаву

Први осјећај да вриједност умјетничког рада није адекватно препозната није био у вези са једним конкретним тренутком, већ са постепеним суочавањем са структурним проблемом. Бити умјетник у нашем контексту готово нужно подразумијева сусрет са системским неразумијевањем саме природе умјетничког рада.

Рекла је ово за "Глас Српске" Исидора Бранковић, визуелна умјетница објашњавајући колико се тешко умјетност, посебно она са префиксом независна, носи са прихваћеношћу унутар друштвеног и културног система. Умјетнички руководилац галерије "Вагон" и умјетница са дугогодишњим искуством каже да систем једноставно игнорише оно што не разумије.

Иако номинално живимо у капиталистичком оквиру који би, барем декларативно, требало да валоризује продуктивност и омогући економску одрживост, у пракси се то своди на парадокс. Умјетност се своди на забаву, а умјетници на забављаче, чиме се занемарује њена суштинска, критичка и мисаона димензија.Систем, али и друштво, умјетницима готово континуирано шаљу поруку да нису потребни. Тај однос, често обликован полуобразованим институционалним оквирима, доводи до апсурдне ситуације у којој умјетници стално изнова морају да оправдавају само постојање умјетности. Проблем додатно продубљују популизам и непотизам. Снижавање критеријума и антиинтелектуални обрасци производе друштво које нема развијен капацитет за разумијевање умјетности, док непотизам директно утиче на квалитет образовног и културног кадра, репродукујући некомпетенцију унутар система, рекла је Бранковићева.

ГЛАС: Колико Вашег рада остане невидљиво за публику и институције, без обзира на позитивну критичку реакцију или одзив публике?

БРАНКОВИЋ: Бавити се културним радом је умјетност пет минута. Независна сцена ствара војнике, често снажне, али уморне. Механизација доводи до брзине, мишићи се развијају, витамини се исцрпе и шта ћемо онда ? То је као да једеш брзу храну све вријеме. Довољно да се одржиш, али којим квалитетом се развијаш? Публика и институције виде реализован програм, отварања изложби су мала славља, како и доликује, јер је највећа умјетност у свему томе да буде одржан један галеријски простор и да му константно буде дат импулс живота. Има ту љепоте, као да си увијек на такмичењу и увијек некако на крају побјеђујеш. У мртвој трци. Одржавање галеријског простора у животу носи мноштво жртава.

ГЛАС: Поменули смо већ да независна сцена заправо преживљава ношена енергијом појединца и ентузијазмом као погонским горивом. Како изгледа та борба изнутра?

БРАНКОВИЋ: Независна сцена заправо функционише на граници преживљавања, а та борба изнутра је углавном невидљива. Говоримо о континуираном волонтирању, о раду који нема радно вријеме и не завршава се након осам сати, траје док не буде завршен, а често се заправо никада у потпуности то не догоди.

Све зависи од личне одговорности и унутрашњег погона. Не постоји могућност повлачења. Не можеш себи приуштити да станеш. Имаш температуру, али ипак идеш да поставиш изложбу, јер знаш да, ако ти не одеш, изложба се неће десити.

Рад у галерији изнутра подразумијева много више од самог излагања. Ријеч је о континуираном, слојевитом и често невидљивом раду који обухвата готово све сегменте продукције и организације. То значи писање пројеката и стално аплицирање за минимална и несигурна средства, вођење комуникације с умјетницима, кустоски рад, али и комплетну техничку реализацију, од транспорта радова, припреме простора, поставке и расвјете, до демонтаже изложби.

Паралелно с тим иде административни дио, извјештаји, буџети, координација, као и промоција, односи с јавношћу и публиком, вођење друштвених мрежа, организација отварања и пратећих програма. Ту је и оно најосновније, али често занемарено физичко одржавање простора, чишћење, поправке, логистика.

То је простор у којем ентузијазам замјењује структуру, а лична жртва постаје основни механизам функционисања.

ГЛАС: Како видите однос између независне сцене и институционалних оквира, постоји ли било каква функционална релација?

БРАНКОВИЋ: Однос између независне сцене и институционалних оквира може се описати као стање константног, обостраног неразумијевања, из којег се формира један међупростор препун латентне напетости и често пасивне агресије.

Независна сцена је, при томе, изузетно мала и фрагилна и управо зато би фокус требало да буде на њеном одржавању и јачању онога што већ постоји, али и на подстицању развоја нових иницијатива и сегмената. То није питање једног простора или појединачних актера, већ шире културне атмосфере града и ентитета. На крају, историја умјетности увијек је била директно свједочанство економских, друштвених и политичких околности свог времена и исто тако ће и ова умјетност, настала овдје и сада, остати као запис једног система који не успијева да препозна сопствени културни потенцијал, већ га упорно одржава на маргини, умјесто да га развија.

ГЛАС: Шта видите као кључне узроке несклада између реалне вриједности рада и институционалне подршке?

БРАНКОВИЋ: Кључни узрок несклада између реалне вриједности рада и институционалне подршке видим прије свега у томе што институције не препознају савремени начин организације културног рада као јединствен и комплексан процес. Постоји дубок раскорак између формалног, фрагментованог разумијевања продукције и стварне праксе, која је истовремено умјетничка, организациона, техничка, комуникацијска и продукцијска.

Културни рад данас не функционише кроз јасно одвојене улоге, већ кроз континуирани и преклапајући низ активности које се одвијају паралелно и које се међусобно условљавају. Међутим, институционални оквир и даље полази од линеарног модела у којем се рад може јасно раздвојити и мјерити кроз појединачне сегменте, што доводи до тога да се стварна вриједност рада не препознаје у свом укупном обиму, него се редуцира на његове видљиве или формално препознатљиве дијелове. Томе доприноси и чињеница да се и даље дјелимично оперише на основу застарјелих модела разумијевања културне продукције. Данас је ситуација битно другачија, културна видљивост се не ствара повремено, него кроз константно присуство на различитим нивоима, физичком простору, дигиталним платформама и ширем јавном дискурсу.

ГЛАС: Постоји ли начин да се тај несклад ипак постави у неку равнотежу, макар приближног нивоа вредновања?

БРАНКОВИЋ: Да бих тај несклад учинила и конкретнијим, урадила сам једноставан прорачун заснован на важећим платним оквирима у Републици Српској. Када се обим послова које свакодневно само ја обављам у галеријском контексту, од продукције и организације, преко комуникације и техничке реализације, до администрације и одржавања простора, преведе у еквивалент засебних радних позиција, долази се до процјене да би само мој рад у галерији имао годишњу вриједност од око 60.000 КМ нето!

Овај број не треба посматрати као индивидуални случај, већ као илустрацију ширег структурног проблема несклада између стварног обима и комплексности културног рада и начина на који га институционални систем препознаје и вреднује. Да ли је проблем више у ресурсима или у начину размишљања?

Проблем је дјелимично у ресурсима, али још више у начину размишљања који обликује цијели систем. Ресурси су свакако ограничавајући фактор, али начин на који се они распоређују и разумију често има већи утицај на стварни развој.

Кључно је то што професионални кадар не функционише увијек у складу са професионалним стандардима, што додатно урушава повјерење у систем и квалитет продукције. Умјетност је некада била присутнија у свакодневном животу, видљива и у приватним просторима као дио културног идентитета, док се данас све више помјера из сфере свакодневице у сферу луксуза. Просјечно плаћен радник, оптерећен егзистенцијалним трошковима попут кредита, најма и режија, тешко може себи да приушти умјетност па она престаје бити дио свакодневног искуства и постаје резервисана за институционалне или специјализоване контексте.

ГЛАС: Шта би било рјешење, конкретна интервенција и постављање одређеног система рада?

БРАНКОВИЋ: Рјешење не видим као једну радикалну интервенцију, него као низ паралелних промјена које се морају десити на више нивоа истовремено. Прије свега потребно је промијенити начин на који се разумије културни рад. Затим, неопходно је отворити институционалне оквире за стварно укључивање нових генерација у процесе одлучивања и продукције, не као симболичан додатак, него као равноправне учеснике у обликовању културне политике и јавног простора.

На нивоу ресурса повећање улагања је важно, али само уколико је праћено јасним критеријумима, транспарентним процесима и стварним разумијевањем савремених пракси. И можда најважније, потребно је вратити културу у простор свакодневног живота, не као луксуз или повремени догађај, него као континуирани јавни интерес.

ГЛАС: У којим сегментима институције највише заостају за реалним условима рада на сцени?

БРАНКОВИЋ: То је прије свега недостатак реалног улагања у културу, као и недостатак реалног процјењивања њеног развоја. Међутим, вјерујем да би, уколико би буџетска издвајања за културу била већа и стабилнија, институције имале могућност да озбиљније прате и развијају стратегије културног развоја.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.