Александра Козомара: Сваки портрет је историја једног лика

Лајтмотив није дошао одједном, у питању је процес кроз који пролазим још од прве године студија. Портрет на слици и предлошку ми је увијек крао пажњу и изгледа да није попустио ни дан данас.

Рекла је ово за "Глас Српске" Александра Козомара , објашњавајући ауторску генезу изложбе "На једном платну“, серија радова насталих непосредно прије завршетка основних студија  на Академији умјетности, а која се вечерас отвара у СКЦ УНИБЛ.

Како талентована умјетница каже ријеч је изложе ријеч је о синтези портрета и облика који уклањају позадину и фокус усмјерава на оно што је суштинско а то је лице и њена у унутрашња прича.

-Прије је то донекле био и проблем, јер се од студента у ранијим фазама очекује да покаже интересовање за све, да изађе из зоне комфора и заправо научи нешто. То је тежак посао, али сав тај рад се исплати када коначно дођеш до неког, до тада новог нивоа којим прелазиш у самосталан рад. Ипак, самосталност је помало варљив појам, јер у овом процесу никада нисам била сама. На факултету су ту колеге,спремне да дају искрен савјет, као и професорица Борјана Мрђа, која је моје идеје разумјела већ од првог њиховог представљања. На крају, или почетку моја породица, нарочито мој тата, Цвијо, који је одувијек био ослонац. Када причамо специфично о умјетности, Цвијо је мој највјернији сарадник, преузима на себе велику  улогу кроз цијело моје стваралаштво од којих је проналазак материјала само један мали дио његовог залагања. Тако је било и са циклусом "На једном платну", рекла је Козомара.

ГЛАС: Радови, тачније портрети су рађени у специфичној техници, акрила?

КОЗОМАРА: Крај четврте године донио је извјесни умор од класичног рада на платну, па сам у гаражи пронашла љепенку која ми се учинила као идеална подлога за експеримент. Кренула сам од портрета који увијек могу насликати и без референце, моја баба, моја Новка. Рад ме је толико привукао да сам одлучила да му позадина није потребна, па смо је исјекли, тачније, Цвијо је резао, а ја посматрала из сјене. Први портрет настао је из игре, али је разговор са професорицом донио додатно охрабрење и потврду да се то што радим налази на неком путу који вриједи наставити. Тако је започео циклус који за сада броји тринаест радова, рађених у техници акрила.

ГЛАС:  Што је Вас као ауторку нагнало да се бавите тим унутрашњим причама и што заправо оне представљају за Вас као умјетницу.

КОЗОМАРА: Унутрашње приче су за мене природан наставак бављења портретом. Лице никада не доживљавам само као физички приказ, већ као простор у којем се сабирају искуство, сјећања, страхови и тишине. Просто речено историја једног лика саткана кроз дјела истог.

Као неко ко дешавања око себе радије посматра него што у њима активно учествује, природно је да су унутрашње приче постале велики дио моје личности и мог рада. Посматрање ми даје простор за анализу  туђих поступака, реакција, односа. Чак и када та анализа није сасвим прецизна, она у мени покреће процес који се на крају обликује у дјело. На неки начин, радови настају као филтер кроз који пролазе моја запажања и утисци.

ГЛАС: Умјетност као животни позив или просто једини могући начин начин да најбоље изразите свијет Александре Козомаре, без обзира на реакцију?

КОЗОМАРА: Бављење тим унутрашњим свијетом није била свјесна стратегија, већ потреба. Кроз лица која сликам истражујем и сопствени идентитет. То није директна аутобиографија, али сваки портрет носи дио мог начина разумијевања свијета и љди око мене. Да ли је то животни позив? Вјерујем да јесте, јер не видим себе изван тог трагања. Истовремено, то је и најискренији начин да изразим свој свијет без неке калкулације и без прилагођавања очекивањима.

ГЛАС: Гдје се крију клице оно што ће израсти у Ваш умјетнички свијет и шта вас је мотивало да се изразите у свијету сликарства. Сликарскир ад других, њубав према умјетности или је позив просто изабрао Вас?

КОЗОМАРА: Мој умјетнички свијет се поклапа са оним обичним који живимо сваки дан. Он није ништа посебно интересантан, али уз праву боју и неку причу све може заблистати.

У том типично бурном тинејџерском периоду, слика ме проналази, или ја њу, не знам тачнан редослијед. Туторијали на Јутјубу ми тада помажу да своје проблеме изразим на неки начин. Четкица код мене ради пуно бољи посао од оловке.  Поред те умјетности на папиру, коју почињем упознавати прије десетак година, ту сам увијек имала своје. Своју породицу, своје једино платно. Дуго ме је мучило зашто само њих сликам, да ли сам превише застала, да ли портрет могу с времена на вријеме замијенити мртвом природом? Не, а разлог је прилично једноставан. Мој сав рад је једна велика захвалност мами, тати, брату и свим осталим члановима које ја одлучим представити. Сви који су насликани, ту су са разлогом и моје "Хвала" није довољно кроз један рад, а тачан број још не знам.

ГЛАС: Свијет умјетности није лак пут за младог човјека, један дио школовања приводите крају и намће се питање шта даље панирате у свом умјетничком дјеловању

КОЗОМАРА: Свијет умјетности није лак пут, али за мене је то управо простор у којем желим да се усавршавам и истражујем. Након завршетка овог дијела школовања, планирам да наставим да развијам свој умјетнички израз кроз сликарство, цртеж и графику, истражујући различите технике и мотиве који ми омогућавају да своје идеје прикажем на прави начин. Такође, важно ми је да своје радове представим публици кроз изложбе, јер вјерујем да је дијељење умјетности с другима оно што је чини живом.

ГЛАС: Какви су планови око ове поставке у периоду пред нама?

КОЗОМАРА: Након ове, за мене прве самосталне изложбе, у будућности ме очекује и "Зашто си ми тако жута" у галерији "Стара Капетанија", Земун, која ће се реализовати у јуну ове године.

Потом слиједи  изложба у галерији "Вагон" Бањалука за коју још немам тачан датум и заједничка изложба радова мастер студената "Огледања 2026". Поред спремања за ова излагања, активно радим на радовима за мастер изложбу за коју још немам предвиђен простор.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.