Постоји ли својина над дигиталном имовином и да ли се дигитална имовина може заложити?

У претходним чланцима овог серијала обрађивали смо појам дигитлне имовине као и модалитете пружања услуга у вези са дигиталном имовином.

Обзиром да се криптовалуте као и дигитални токени убрајају под појам имовине (дигиталне), у пракси се, међу власницима дигиталне имовине јавља као често питање: да ли постоји својина над дигиталном имовином? Обзиром да законодавством на нивоу БиХ није уређено питање својине над дигиталном имовином, посветићемо се законодавним рјешењима из Републике Србије, а која се аналогно могу примијенити на тумачење појма својине над дигиталном имовином.

Када говоримо о дигиталној имовини, ријеч „својина“ можемо користити само условно, јер у стварноправном погледу дигитална имовина није ствар (опипљива/физичка), те појам својине не можемо користити као што је користимо у стварноправном смислу. Стога бисмо својину над дигиталном имовином могли дефинисати као контролу над дигитаном имовином коју остварује власник дигиталне имовине који је на то правно овлаштен.

Дакле, та контрола мора бити искључива и неограничена, док се својина над дигиталном имовином може стећи у изворном облику (као што је нпр. рударење криптовалута) или трговањем тј. стицањем од претходног власника на тржишту дигиталне имовине.

Оно што се, у погледу својине над дигиталном имовином и њеним располагањем, јавља као претежно питање је управо, постоји ли могућност залоге дигиталне имовине? У Републици Србији, поменуто је дефинисано Законом о дигиталном имовини који препознаје појам залоге и фидуције над дигиталном имовином.

У практичном смислу, Закон предвиђа могућност залагања дигиталне имовине.

Дакле, да бисте дигиталну имовину над којом сте власник заложили неопходно је постојање Уговора о залози

ради обезбјеђења потраживања (личног или за друго лице) на дигиталној имовини према залогодавцу.

Поменути уговор треба да садржи:

1. Јасно дефинисан предмет залоге;

2. Личне податке о странама – залогодавцу и залогопримцу;

3. Јасно дефинисање залагања тј. да ли се дигитална имовина залаже за своје дуговање или за дуг

трећег лица;

4. Податке о дигиталној имовини (предмету залоге);

5. Начин којим се залога успоставља.

Оно што је иновативно је да Закон предвиђа и могућност закључења уговора о залози у форми електронског документа, те у форми „паметних“ (самоизвршујућих уговора), о којима је било ријечи у претходним чланцима.

Стицање заложног права стиче се уписом дигиталне имовине (која је предмет залоге) у регистра заложног права којег води пружалац услуга у вези са дигиталном имовином. Дакле, да би створио услов за упис заложног права над дигиталном имовином она мора претходно бити повјерена на чување и управљање

пружаоцу услуга у вези са дигиталном имовином који има дозволу за вођење таквог регистра што би значило да свласник дигиталне имовине, контролу над истом мора повјерити пружаоцу услуга у вези са дигиталном имовином који води регистар залога.

Залагањем дигиталне имовине, пружалац услуга који води регистар залога дужан је да онемогући даље располагање заложеном дигиталном имовином све до намирења потраживања које се залогом обезбјеђује, сем ако уговором о залози није другачије уговорено.

Да закључимо, залогом над дигиталном имовином могу се обезбиједити како новчана потраживања (главница, камата као и трошкови наплате) тако и будућа и условна потраживања. На власницима дигиталне имовине је да ту могућност у колико желе и искористе, те обезбиједе лично потраживање и потраживање трећег лица залогом сопствене дигиталне имовине – јер је поменуто сада и могуће.

Ауторски текст адвоката Јоване Диљевић

Напомена: Текст не представља правни савјет, већ лични став аутора.

Више информација о криптовалутама и дигиталној имовини можете наћи на www.jovanadiljevic.com .

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.