Postoji li svojina nad digitalnom imovinom i da li se digitalna imovina može založiti?
U prethodnim člancima ovog serijala obrađivali smo pojam digitlne imovine kao i modalitete pružanja usluga u vezi sa digitalnom imovinom.
Obzirom da se kriptovalute kao i digitalni tokeni ubrajaju pod pojam imovine (digitalne), u praksi se, među vlasnicima digitalne imovine javlja kao često pitanje: da li postoji svojina nad digitalnom imovinom? Obzirom da zakonodavstvom na nivou BiH nije uređeno pitanje svojine nad digitalnom imovinom, posvetićemo se zakonodavnim rješenjima iz Republike Srbije, a koja se analogno mogu primijeniti na tumačenje pojma svojine nad digitalnom imovinom.
Kada govorimo o digitalnoj imovini, riječ „svojina“ možemo koristiti samo uslovno, jer u stvarnopravnom pogledu digitalna imovina nije stvar (opipljiva/fizička), te pojam svojine ne možemo koristiti kao što je koristimo u stvarnopravnom smislu. Stoga bismo svojinu nad digitalnom imovinom mogli definisati kao kontrolu nad digitanom imovinom koju ostvaruje vlasnik digitalne imovine koji je na to pravno ovlašten.
Dakle, ta kontrola mora biti isključiva i neograničena, dok se svojina nad digitalnom imovinom može steći u izvornom obliku (kao što je npr. rudarenje kriptovaluta) ili trgovanjem tj. sticanjem od prethodnog vlasnika na tržištu digitalne imovine.
Ono što se, u pogledu svojine nad digitalnom imovinom i njenim raspolaganjem, javlja kao pretežno pitanje je upravo, postoji li mogućnost zaloge digitalne imovine? U Republici Srbiji, pomenuto je definisano Zakonom o digitalnom imovini koji prepoznaje pojam zaloge i fiducije nad digitalnom imovinom.
U praktičnom smislu, Zakon predviđa mogućnost zalaganja digitalne imovine.
Dakle, da biste digitalnu imovinu nad kojom ste vlasnik založili neophodno je postojanje Ugovora o zalozi
radi obezbjeđenja potraživanja (ličnog ili za drugo lice) na digitalnoj imovini prema zalogodavcu.
Pomenuti ugovor treba da sadrži:
1. Jasno definisan predmet zaloge;
2. Lične podatke o stranama – zalogodavcu i zalogoprimcu;
3. Jasno definisanje zalaganja tj. da li se digitalna imovina zalaže za svoje dugovanje ili za dug
trećeg lica;
4. Podatke o digitalnoj imovini (predmetu zaloge);
5. Način kojim se zaloga uspostavlja.
Ono što je inovativno je da Zakon predviđa i mogućnost zaključenja ugovora o zalozi u formi elektronskog dokumenta, te u formi „pametnih“ (samoizvršujućih ugovora), o kojima je bilo riječi u prethodnim člancima.
Sticanje založnog prava stiče se upisom digitalne imovine (koja je predmet zaloge) u registra založnog prava kojeg vodi pružalac usluga u vezi sa digitalnom imovinom. Dakle, da bi stvorio uslov za upis založnog prava nad digitalnom imovinom ona mora prethodno biti povjerena na čuvanje i upravljanje
pružaocu usluga u vezi sa digitalnom imovinom koji ima dozvolu za vođenje takvog registra što bi značilo da svlasnik digitalne imovine, kontrolu nad istom mora povjeriti pružaocu usluga u vezi sa digitalnom imovinom koji vodi registar zaloga.
Zalaganjem digitalne imovine, pružalac usluga koji vodi registar zaloga dužan je da onemogući dalje raspolaganje založenom digitalnom imovinom sve do namirenja potraživanja koje se zalogom obezbjeđuje, sem ako ugovorom o zalozi nije drugačije ugovoreno.
Da zaključimo, zalogom nad digitalnom imovinom mogu se obezbijediti kako novčana potraživanja (glavnica, kamata kao i troškovi naplate) tako i buduća i uslovna potraživanja. Na vlasnicima digitalne imovine je da tu mogućnost u koliko žele i iskoriste, te obezbijede lično potraživanje i potraživanje trećeg lica zalogom sopstvene digitalne imovine – jer je pomenuto sada i moguće.
Autorski tekst advokata Jovane Diljević
Napomena: Tekst ne predstavlja pravni savjet, već lični stav autora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
