Драгана Божић: Имамо ресурсе, фали нам мало више храбрости

Драгана Божић је име које регион препознаје са екрана – кроз Јутарњи програм и Центар дана АТВ-а, гдје обликује начин на који хиљаде људи сазнају и разумију свијет око себе. Али иза те препознатљиве телевизијске присутности стоји и једна мање видљива, а једнако захтјевна улога - директорке Регионалног самита трговине, пројекта који се ове године 28. и 29. октобра по други пут одржава у Бањалуци и који полако постаје мјесто окупљања привредника и доносилаца одлука из цијелог региона.

Разговарали смо са Драганом о томе како се идеја претвара у конкретан пројекат, какав је осјећај водити нешто што је веће од једне особе и шта значи бити жена која доноси одлуке у простору који то не чини увијек једноставним. Али прије свега, разговарали смо о сновима - оним великим, помало неразумним, за које је требало храбрости изговорити их наглас.

ГЛАС: Кад бисте морали да објасните некоме ко никад није чуо за Регионални самит трговине, али у једној реченици која нема везе са бројкама и учесницима, шта бисте рекли да је то заправо?

БОЖИЋ: То је мјесто гдје људи из цијелог региона на два дана престану да се посматрају као конкуренција и почну да се посматрају као савезници. Звучи готово наивно кад се изговори наглас, али у овом послу, гдје свако брани свој комад колача, то је ријетка и драгоцјена ствар. Самит је, у суштини, покушај да докажемо како сарадња није слабост, него најпаметнија могућа стратегија.

ГЛАС: Прошле године сте кренули од идеје, а сада се Самит по други пут одржава у Бањалуци. Који је био тренутак када сте схватили да то више није сан, него нешто што стварно постоји?

БОЖИЋ: Мислим да је то био тренутак када су људи почели да  контактирају са нама, без да смо ми њих тражили. Дуго сам била навикла да ја куцам на врата, да објашњавам, убјеђујем, понекад и молим да неко повјерује у нешто што још постоји само на папиру. А онда се деси тај обрт – неко ко те не познаје чује за идеју и сам пожели да буде дио ње. Тај тренутак је неописив, јер схватиш да си направио нешто што има свој живот, независан од тебе. Пројекат те је, у неку руку, прерастао - и то је најпоузданији могући знак да радиш нешто исправно.

ГЛАС: Многи људи имају велике идеје, али их задрже за себе, јер се плаше да звуче преамбициозно. Шта је, по Вама, разлика између сањара и некога ко сан претвори у пројекат?

БОЖИЋ: Дисциплина, много више него таленат или храброст. Сан је лак, пријатан је, грије те док га носиш у глави и не кошта те ништа док га не изговориш наглас. Пројекат подразумијева нешто много мање романтично – да сједнеш и правиш табеле у пола ноћи, да тражиш спонзоре који ти не одговарају на мејлове, да слушаш "не" много пута прије него што чујеш то једно "да" које све промијени. Људи који остану само сањари обично се не уплаше саме идеје, него баш тог мукотрпног, незахвалног дијела између идеје и њене реализације. Тај дио нико не види, али он је заправо цијела прича.

ГЛАС: На телевизији сте навикли да пратите туђе приче и постигнућа. Како је то кад одједном сами морате да будете та особа која гради нешто од нуле, без сценарија након већ успјешно изграђене каријере у другом домену?

БОЖИЋ: Чудно је признати, али сигурније ми је кад сам испред камере, него кад водим пројекат оваквих размјера. Пред камером знам тачно шта је мој посао, знам кад почиње и кад се завршава емисија, имам глас у уху који ме води ако нешто крене по злу. Овдје тога нема. Свако јутро сама одлучујем шта је приоритет, сама носим посљедице ако погријешим и нико ми не потврђује да сам на правом путу док не видим резултат, понекад мјесецима касније. Управо у тој несигурности сам, чини ми се, највише научила о себи – да могу издржати одсуство сценарија, и да ми, изненађујуће, одговара слобода која из тога произлази. Негдје баш на том путу научила сам шта значи водити овакве и сличне пројекте.

ГЛАС: Јутарњи програм и Центар дана АТВ-а гледају хиљаде људи сваки дан. Да ли постоји разлика између Драгане коју људи виде на екрану и оне која у шест ујутро пије прву кафу прије снимања?

БОЖИЋ: Екран увијек мало уљепша ствари, то је његова природа и било би неискрено тврдити супротно. Она права верзија мене постоји посебно у тих пола сата прије него што крене програм – тиша је, концентрисанија, понекад и нервознија него што би ико претпоставио гледајући ме послије, насмијану, како водим разговор као да је све под контролом. Сматрам да би требало више говорити о томе - та тишина прије укључења камере је заправо тренутак кад се сабира, кад одлажем све лично у страну и пуштам да професионална верзија преузме.

ГЛАС: Као главна уредница дневног програма, сваки дан бирате шта је вриједно пажње публике. Осјећате ли икад тежину те одговорности – да заправо обликујете слику свијета коју људи виде тог дана?

БОЖИЋ: Осјећам је сваки дан, и дубоко вјерујем да би требало да бринемо оног тренутка кад ту тежину престанемо да осјећамо – то би био знак да смо постали равнодушни према ономе што радимо. Оно што ставиш на почетак емисије није само вијест, то је порука о томе шта сматраш важним, а то је велика одговорност кад размислиш колико људи ту одлуку гледа и, хтјели ми то или не, дјелимично прихвата као своју слику дана. Трудим се да та одговорност не постане парализа која ме спутава, него подсјетник да будем прецизна, поштена и да не дозволим да брзина посла умањи пажњу коју свака информација заслужује.

ГЛАС: Вођење регионалног пројекта значи преговоре, компромисе, понекад и отпор људи који не вјерују у идеју. Који је био тренутак кад сте били најближе томе да посумњате у цијели подухват?

БОЖИЋ: Било је тренутака када би се чинило да ниједна два човјека за истим столом немају исти интерес, па сједиш и размишљаш како све то спојити у нешто смислено, а да нико не оде увријеђен или разочаран. Не бих рекла да сам икад посумњала у саму идеју – у њу сам вјеровала од првог дана, чак и кад је изгледала немогуће, али јесам се питала имам ли довољно стрпљења да издржим тај процес док се сви ти различити интереси, полако и мукотрпно, поклопе у једну заједничку слику. Стрпљење је потцијењена врлина у овом послу, потцјењенија од саме храбрости.

ГЛАС: Ви сте жена која води велики регионални пројекат и свакодневно доноси одлуке у медијском простору који често и даље посматра жене кроз другачији филтер. Да ли сте икад морали да се доказујете више него што бисте морали да сте мушкарац на Вашем мјесту?

БОЖИЋ: То је питање на које свака жена на позицији одговорности има своју причу, и моја није изузетак. Било је ситуација гдје сам осјетила тај суптилни, готово невидљиви филтер – поглед који процјењује прије него што чује аргумент. Научила сам, с временом, да не трошим енергију на доказивање онима који су већ унапријед одлучили шта мисле о мени, него да ту исту енергију усмјерим у рад који сам по себи, без ријечи, одговори на сва та питања. То је, чини ми се, најбољи могући одговор који жена на мојој позицији може понудити – не гласан, него досљедан.

ГЛАС: Између снимања, састанака за Самит и уредничких обавеза, гдје је ту мјесто за Драгану која није ни уредница, ни водитељка, ни директорка, него само – она?

БОЖИЋ: То је простор који свјесно морам да штитим, јер сам примијетила да га посао и данашња пребрза свакодневица радо поједу ако им дозволим – он се шири онолико колико му допустиш. Мале ствари ме врате себи: тишина у колима док се возим кући, разговор који нема никакве везе са послом, тренутак кад искључим телефон и тих пола сата у којима ме нико не зове ни директорком ни уредницом, него једноставно - Драганом. Тај простор није луксуз, него потреба, јер без њега ни посао не радим онако како бих жељела.

ГЛАС: Кад бисте могли да бирате само један сан за овај регион – не за себе, него за све нас, који би то сан био?

БОЖИЋ: Да престанемо да се представљамо као мало тржиште и почнемо да се понашамо као велико, заједно. Имамо све ресурсе за то: знање, људе, енергију, а често нам недостаје само храброст да повјерујемо како заслужујемо мјесто за истим столом са много већим играчима. А то никад не почиње великом стратегијом или дебелим буџетом. Почиње једним сном који неко, једне обичне вечери, одлучи да не остави само у глави, него да га сутра ујутро почне градити, корак по корак, и поред свих разлога да одустане. Баш зато је најважније сањати велике снове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.