Тинејџер из Котор Вароша проходао након лома вратног пршљена

Томе се мало ко надао, чак ни највећи оптимисти нису вјеровали да ће Вања проходати, устати из болничког кревета у којем је готово непомично лежао од прошлог љета, одбацити инвалидска колица и само уз помоћ штаке моћи да хода.

– Када сам овдје направио први корак, осјећај је био невјероватан, задивљујући… То је фантастично, као да сам освојио цијели свијет, закорачио у нови живот, пун оптимизма и среће – описује Вања своје емоције и осјећања.

Овај младић из којег зраче оптимизам и увјерење да ће му сваки дан донијети нови успјех, љубазно и предусретљиво прича о својим плановима, дјелимично измјењеним након животне драме, али ни мало умањеним у поређењу са периодом прије тога.

Он каже да ускоро планира да оконча средње образовање, а потом да упише Правни факултет у Бањалуци.

– Добро сам, опоравак одлично тече, вјерујем у скорашњи повратак у нормалан живот. Све је добро, једна рука још није у потпуној функцији, али ме то не брине. О лошем периоду не размишљам него идем даље са много оптимизма – рекао је Вања, захвалан свима који су помогли да лијечење и опоравак теку успјешно.

Очева борба за живот сина

Подршка непознатих га је посебно охрабрила, улила додатну снагу и увјерење да ће пребродити драматичне тренутке, да ће поново проходати и наставити гдје је стао прије тешке повреде.

Вања помиње Дарка Јелића, којег је упознао у Италији, медицинску сестру Сању Ракић, поријеклом из Бенковца, која је живјела у Бањалуци, физиотарапеута Франческа, који га је упорно храбрио, давао менталну снагу да издржи и да побиједи.

Он се послије вишемјесечног лијечења у Италији и Српској, успјешно опоравља у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" у Бањалуци.

– Ми смо веома срећни, Вања је добро, све иде много боље него што је било ко очекивао. Наравно, вјеровали смо да ће се он опоравити, никада  нисмо губили наду – каже његов отац Саша који је, од маја прошле године, заједно са цијелом породицом, прошао кроз драматичан период борбе за сина и у томе, сада је сасвим извјесно, успио.

Седам дана коме

Помогли су и многи хуманисти, његови и Вањини пријатељи.

– Посјећују ме другови из разреда и школе, који су стално били уз мене, помагали и храбрили да издржим – прича Вања, износећи детаље тешке повреде.

– Скакали смо са мола, на морској обали, веселили се, забављали… Ништа није указивало да се може догодити било шта лоше. Сјећам се свега. Скочио сам у воду, било је плитко, ударио сам у нешто тврдо и нисам могао да испливам, остао готово непомичан у води. Моји другови су у првим тренуцима помислили да фолирам, да није ништа проблематично – присјећа се Вања повреде која га је готово годину дана приковала за болнички кревет.

Ускоро је завладала паника међу ученицима и професорима. Први у помоћ притекли су Милан Дивљак, Лука Вукмановић и Милан Зец, Вањини другови из разреда. Нису знали шта да раде, борили се са временом, позвали хитну службу прижељујући само да Вањи буде добро.

– Хитна је брзо стигла, сви су се трудили да ми помогну, мада је све дјеловало веома драматично. Седам дана сам послије био у коми. Након буђења нисам знао ни гдје сам ни због чега. Помислио сам да је то Клинички центар у Бањалуци. Поред кревета су били моји родитељи, мама Дубравка и тата Саша, кум Далибор – испричао нам је Вања, док смо разговарали на клупи, испред Завода за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" у Трапистима, на лијепом и топлом априлском дану.

Позив који је срушио све наде

Његов отац Саша каже да је за Вањину повреду сазнао од директора Пољопривредне школе, који га је назвао из Италије.

– Он је рекао да је Вања повријеђен, да није ништа трагично, да је свјестан, да су му у функцији руке и ноге али да одмах кренемо у Италију. Као да ми се сав свијет на главу срушио тога момента. Одмах смо супруга Дубравка и кум Далибор Јовановић кренули и ујутро стигли у Италију, у болницу. Вања је већ током прве ноћи оперисан. Љекари су говорили о њему веома песимистично, наводећи да је повреда кичме веома тешка, а исход крајње неизвјестан – испричао је Саша, описујући почетак интензивног лијечења које је трајало 52 дана.

Потом почиње борба за самостално дисање, за покрет, за живот. Сваки секунд био је важан, а оптимизам су давали љекари и друго особље у Италији максималном посвећеношћу нашем сину, прича Саша.

Напомиње да је тешко побројати све који су притекли у помоћ у најтежем искушењу за његову породицу али истиче Удружење Срба из Вићенце, као једну од многих свијетлих тачака у мраку безнађа и бола које их је опхрвало прошлог љета.

Подршка министра Данета Малешевића

Добре вијести о Вањи, којег је посјетио у Трапистима, изнео је и Дане Малешевић, министар просвјете и културе РС.

Он је Вањи поклонио вриједне историјске књиге које је пожелио у својој библиотеци.

О Малешевићу Пејаковићи говоре са захвалношчу, зато што је Вању посјетио у Италији убрзо након повреде и увијек био на услузи његовој породици.

Осим Министарства просвете и културе, Саша истиче помоћ Фонда здравства и других институција РС, општине Котор Варош, многих удружења која су организовала акције, концерте, спортске сусрете…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.