Обичаји са огњишта грију душе нових домова

Српски народ, милом или силом, кроз деценије и вијекове селио се са својих вјековних огњишта, носећи са собом обичаје свог краја које је његовао и под другим небом, али и прихватао традицију мјеста у које је долазио.

Печенице на истој ватри

Божићна радост сваке године буди наду Србима повратницима у Босански Петровац у ФБиХ да ће остати и опстати на вјековним огњиштима. Опстајали су под бројним туђинским чизмама, поносно и пркосно, скромно чувајући вјеру у Бога у срцима. Гласније нису смјели, због чега су храмови остајали пусти, а црквена звона нијема. Комунизам није дозвољавао да славе Божић и Васкрс, а камоли крсну славу. Па ипак, налазили су мјештани села с ове стране Грмеча начин да бар криомице упале воштаницу и у тим тешким временима. Дјецу су крстили по кућама, кријући се поред огња, али вјеру никада нису заборављали. За чесницу се, причале су баке, и у најтежим временима налазио грумен брашна, макар било и кукурузно.

У вихору посљедњег рата опет је туђин запосјео те крајеве, а нејаки народ протјеран далеко од огњишта. Многи су своја гнијезда свили у Републици Српској, а неки даље преко Дрине, у матици Србији. Са собом су однијели обичаје и културу овога краја, а годинама касније на своја згаришта се вратили срца испуњених надом и јачом вјером у Бога.

Упркос свим недаћама које је народ петровачког краја деценијама носио на својим плећима, обичаји прослављања Божића су сачувани. Парох треће парохије петровачке, протопрезвитер Здравко Богојевић истиче да у ове празничне дане парохија оживи јер многи синови и кћери хрле у родне куће, родитељима, да би прославили најрадоснији хришћански празник.

- Само окупљање, сусрет најрођенијих умножава радост. Дан, два пред сам празник домаћин куће припрема печеницу. И у овом догађају појачава се присност једних са другима, како међу породицом и родбином, тако и са комшијама. Многе комшије на истој ватри припремају печенице. А познато је да се радост у друштву умножава, а туга ублажава - прича парох Богојевић.

Додаје да и домаћини овога краја на Бадњи дан традиционално, чим пијетлови најаве зору, одлазе у оближњу шуму да усјеку бадњак.

- Неколико села се организује сваке године и бирају домаћина који ће угостити вриједне ранораниоце који сијеку бадњак. На петровачкој општини има 12 храмова, а 13. је у Дринићу у Српској. Пред сваки вјерници допремају бадњак који након ношења кроз село приносе на ватру пред храмом. Обичај је да домаћини приликом проласка бадњака кроз село даривају бадње дрво, баш као што су мудраци са Истока приликом Христовог рођења даривали Богомладенца. Обично се на бадњак стављају везени пешкири, вунене чарапе, кошуље или домаћа ракија - казао је парох Богојевић.

Истиче да вјерници у овом крају Божић прослављају у својим домовима у кругу породице.

- Нажалост, још је мали број оних који на божићно јутро долазе у храмове на молитву. То је донекле разумљиво, јер је овај крај прошао дугогодишње контаминирање људи комунистичком идеологијом, гдје у вријеме послије Другог свјетског рата Божић није прослављан, нити се народ окупљао око цркве, а све због страха од ондашње власти. Иако крштен, народ још није довољно сједињен са црквом, али се препознаје у њој и све је већи број оних који хрле под њено окриље - додао је парох Богојевић.

Божићни ручак у овом крају традиционално почиње молитвом и ломљењем чеснице, а затим укућани једни другима честитају празник ријечима “Мир Божји, Христос се роди”. На трпези су обавезни цицвара од кукурузног брашна, супа, сарма, пите, печеница и колачи. Народ овога краја вјерује да се на Божић све ваља започети како би посао добро напредовао током цијеле године.

Једна птица, једна жлица

Дервента је половином деведесетих година прошлог вијека постала уточиште многим породицама које је ратни вихор протјерао са вјековних огњишта широм Крајине и других средина које су по завршетку сукоба остале у туђим рукама. Понијели су тек нешто ствари од свега што су стекли, али нису заборавили обичаје.

Породица Мирка Ступара је из Санског Моста у град на обали Укрине дошла 1995. године, а обичаје на најрадоснији хришћански празник наставили су да његују и чувају душом и срцем. Зарад себе и најмилијих чији се број, на њихову срећу и радост, увећао посљедњих година. Присјећајући се некадашњих времена, кажу да нема много разлика у дочеку Божића и самом обиљежавању најрадоснијег дана, али да их, ипак, има.

На Бадњи дан домаћин уноси бадњак, а домаћица га дочекује ракијом и житом те ту и наздраве, у чему им се придружују и остали укућани. Бадњак се кити, пијука, а навече је на трпези посна вечера.

- Један од наших обичаја на Бадње вече јесте пита од киселог купуса - причају укућани из домаћинства Ступар и додају да се наредног дана устаје веома рано, као и у готово свим православним домовима, и иде на уранак.

Божићна трпеза је богата, али укућани прво узимају по кашику посног пасуља који остане од вечере на Бадње вече.

- На столу су, између осталог, три врсте меса, погача у коју стављамо новчић и цицвара од кукурузног брашна. Свако од нас узима мало цицваре на кашику и говори: “Једна птица, једна жлица, кљун у шуму, реп у њиву”, а све како би кукуруз био сачуван од птица. Тако су нас наши стари научили. Дио наше трпезе нису јабука и мед, као код појединих рођених Дервенћана. Не идемо нигдје док не прође подне, а послије идемо код најближих да им честитамо најрадоснији дан - казали су за крај укућани у дому Мирка Ступара, додајући “Мир Божији, Христос се роди”.

Даривање дјеце

Парох Здравко Богојевић каже да приношењу бадњака на припремљену ватру претходи литургија у храмовима и традиционално даривање дјеце.

- У неким селима пакетиће за малишане обезбиједе појединци родом из овог краја, добротвори, а у бројним случајевима поклони за најмлађе су донација институција Републике Српске. Прије неколико година два привредника, мухамеданског исповиједања вјере, из Велике Кладуше, даривала су божићне пакетиће за дјецу у Босанском Петровцу - испричао је парох Богојевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.