Да ли са старењем проналазимо Бога?

Многобројна социолошка истраживања спроведена током посљедњих десетак година показују да око 85 одсто житеља Србије старијих од 60 година вјерује у Бога. Истовремено, међу Србима у трећем добу важи и неписано правило: што старији - то религиознији.

Резултати ових истраживања умногоме се разликују од оних рађених средином осамдесетих година минулог вијека. Штавише, данашњи пензионери, у социолошким истраживањима спроведеним прије више од три деценије, били су међу припадницима млађих категорија и већином су се изјашњавали као атеисти. С правом се, зато, намеће питање: да ли заиста старење човјека чини вјерујућим?

"Вера увек остаје чин слободе, тако да нас старење не чини нужно верујућима", каже презвитер др Александар Ђаковац, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, свештеник у Цркви рођења Пресвете Богородице у Земуну. "Старење, ипак, пружа могућност да се свако више позабави питањима за која, можда, у младости није имао времена или су му се чинила неважним. У старости, човек се снажније суочава са чињеницом сопствене пролазности, па постаје заинтересованији за питања смисла и циља сопственог живота".

Међу онима који у старости почну више да се интересују за вјеру и да практично испољавају своју религиозност, према ријечима нашег саговорника, највише је оних који су вјеровали и док су били млађи, али су их животне околности удаљавале од посвећености вјери. С друге стране, има и оних који, суочени са болестима и недаћама које старост доноси, губе вјеру и постају разочарани пошто су од сопствене религиозности очекивали једино добробит у овом животу.

"Тешко је утврдити шта је 'права вера' и да ли је неко има или нема", објашњава Ђаковац. "По дефиницији Светог писма, спасава вера која кроз љубав дела. Када је реч о нашим старијим житељима, чак и они који су истински, дубоко верујући, често немају навику да живе редовним литургијским животом. Има и оних који се потпуно посвете вери и ревносно живе црквеним животом, иако то у малодст нису чинили".

Занимљиво је, како показује искуство саговорника "Новости", и то што неки данашњи пензионери који су већи дио живота били атеисти или агностици а под старе дане постали вјерници, понекад, због тога, осјећају нелагоду.

"За њих је важно да знају да Црква прихвата свакога ко верује без обзира на његов претходни живот и уверења", наглашава Ђаковац. "У Јеванђељу је Исус испричао причу: "Господар винограда је ујутру узео раднике у најам и договорио се са њима да им плати по грош. Па је у подне узео још радника и увече још једну групу. На крају је свима дао исто. Кад су се први побунили јер су радили читав дан а последњи добили као и они, господар им каже: Зашто је ваше срце зло ако сам ја добар?" Господар винограда из приче је, наравно, Бог. Он дарује живот свима, па и онима који су почели да се труде тек пред крај дана, односно у старости. Због тога Црква никога не осуђује већ свакога прима, пошто није добро да слуге буду строге ако је господар благ".

Како "у пракси" изгледа нечија побожност, много зависи од карактера и склоности које је човјек развио током живота - објашњава Ђаковац. "Интелектуалац, на пример, веру испољава и кроз читање религиозно-филозофске литературе, док ће неко ко је мало читао, вероватно и веру изражавати на практичније начине. Онај, пак, ко је склон контемплативном приступу животу, више ће се посветити молитви, а неко ће бити склонији да веру изрази помагањем ближњима".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.