Poseban je dan. U prizemlju zgrade je još jedan kafić, vlasništvo izvjesnog Frejzera, pored Mustafinog. Tu je sada i moderan frizerski salon, iznad kojeg je vidnim slovima napisano: "Papcima u civilu ne pružaju se usluge." Trešti muzika, skupljaju se razdrljeni gardisti u uniformama raznih boja, po kojima se raspoznaju mladi lavovi, tigrovi, vukovi, zelene i crvene beretke. Prava modna revija Alijinih ratnika
Ponedeljak, 25. maja 1992.
Naša je ulica, kad nema granata, najveća sarajevska pozornica: dva su kafića u istoj zgradi izuzetno popularna još pre izbijanja rata, a sada je tu još i moderan frizeraj na kome krupnim slovima stoji upozorenje da se papcima u civilu ne daju usluge.
Sve je u znaku bojovnika. A oni su različito organizovani i odeveni: zna se čiji Vukovi nose crne uniforme, čiji Tigrovi nose narandžasta odela, čiji mladi Lavovi imaju specijalno krojena maskirna odela, ko ima pravo na pancirne prsluke, ko nosi zelene, a ko crvene beretke. Prava modna revija! Često ih posmatram sa balkona, ponekad i prođem između njih kad nagrnu u kafiće posle ratnih pohoda i zakrče čitavu ulicu, i mogu samo da zamislim koliko odvratno odudaram okupljenim damama ovako civilno obučen.
Mustafin je kafić mnogo privlačniji, tu dolaze brojne zvezde interventnih jedinica i specijalaca, a drugi kafić, koji sada vodi izvesni Frejzer, tako ga zovu jer je ogroman, kao dva boksera teške kategorije, ima poseban program i prvi je u gradu, gde od ranog jutra, prvo tiho, a onda sve jače i jače, iz njegovih zvučnika slušamo moderno aranžiranu poznatu pesmu - mlad ustaša. Time je uspeo da se sva vozila sa oznakom HOS-a i poneka sa oznakom HVO-a obavezno zaustave, a ima i pešaka.
Danas je poseban dan: pred oba kafića izbačeni stolovi, svi su puni, a i na ulici je mnogo mladih vojnika. Ni jednog u civilnoj odeći! Podne je, za ovo doba godine toplo vreme, razdrljili se momci, posebno oni sa istetoviranim mišicama.
U trenutku, iza ugla, iz Nemanjine ulice, uz obaveznu škripu kočnica, kao da se najavljuju, izranja u besprekornom redu pet crnih limuzina i zaustavljaju se pred Mustafinim kafićem. Kao po komandi, očito uvežbani, snažni, krupni, u crna odela odeveni ljudi, iskaču iz vozila, raspoređuju se duž ulice sa automatima i heklerima "na gotovs" (u isto vreme svi pred kafićima ustaju).
Razdrljena garda, bez rukava na crnoj odeći, pokazuje snagu raskošnih mišica i istetoviranu kožu, nepomičnog stava u besprekornom stroju, sa uprtim pogledima u svaki prozor okolnih zgrada, svako drvo, svaka parkirana kola, svakog vojnika pred kafićem, u sve što okružuje ulicu i kolonu automobila. Iz srednjih kola, naslanjajući se na štake, izlazi Juka Prazina, kao da izlazi sam Pegamber. Sada mi tek postaje jasno zašto se u mom komšiluku odnedavno priča da mu Ivo Lola Ribar nije ni do kolena.
Niko ne prilazi Juki Prazini, muk je, on strogo osmatra ispred sebe, a onda kažiprstom, kao svemogući, poziva Mustafu Šošića. Ne čujem ništa. Bič božji i naš komšija krenuše niz ulicu polako, Juka se naslanja na jednu štaku, a drugu nosi u ruci, podigao je kao zastavu. Zaustaviše se ispred donjeg kafića, Frejzer je utulio muziku, možda gost ne voli pesmu "mlad ustaša".
Ponovi se prizor ispred Mustafinog kafića, kažiprstom pozva mladog vojnika, više dečaka. Dotrča. Fijuknu štaka i sruči se na leđa mladića, a ovaj jauknu i zatetura. Fijuknu štaka još jednom, dohvati mladićevu glavu, šiknu krv po licu, pade dečak na kolena i zavapi: šta sam uradio? Ništa nisam uradio!
Juka Prazina ga zgrabi za dugu, krvlju ulepljenu kosu, povlači glavu desno i levo i viče: "Drogerašu, je li to stražarsko mjesto?"
Još uvek vuče mladića za okrvavljenu kosu, poskakujući na jednoj nozi, prislanja ga uz zid i obasipa lice šamarima i udarcima.
Jauče nesrećnik, a onda se prkosno uspravi, odgurnu Jukinu ruku i mirno, bez straha, strese velikom komandantu u lice: pucaj, i tebe će neko na isti način ustrijeliti.
Juka izvlači pištolj, nategnu ga i opali metak mladiću kroz kosu. On se samo okrenu i pođe niz ulicu pored Jukinih telohranitelja kao da se ništa ne događa. Još jedan pucanj, mladić nastavlja put, a slavni bojovnik se nasloni na obje štake i vrati u baštu ispred Mustafinog kafića.
Napetu tišinu olako rasteruje prigušena muzika iz kafića, a potom sve glasnija, bučnija. Živost je zahvatila posetioce kafića, a onda slušamo hit o Juki i njegovim Vukovima. Oživi ulica što bi dlan o dlan, napuniše se balkoni i prozori znatiželjnika. Svi hoće da vide svog heroja, svog Juku. Istrčaše na ulicu i devojke, i vojnikuše, i ozbiljne žene, opkoliše, na pristojnom odstojanju, kafić i Jukine vukove.
"Bože, kad ovako bije svoje, šta radi...", ne dovrši rečenicu moja baka, koja je, iz navike da je ne primete, polegla po balkonu, gleda i sluša.
Hoću da joj kažem da su heroji očevi zločina, ali čemu?
(Nastaviće se)
RATNA ČORBA
Družeći se s hrabrim bezumljem, dok smo se sklanjali u stubištu, moja supruga je u lođi, na novopatentiranoj "peći", skuvala ratnu čorbu. Praznu konzervu od graška, sa isečenim poklopcem isprobijanim ekserom i šrafcigerom, u limenku složila red zgužvanog papira, red sitno iseckanih daščica od pregrada iz ormara, na vrh limenke stavila dotrajali grejač iz električnog šporeta, da bi lonac mogao da čvršće stoji, potpalila i uspela da nas sačeka toplim jelom.
Suznih i crvenih očiju od dima, garava kao Ciganče uz ognjište, ubeđuje nas da je konačno odahnula: dosta joj je više moljakanja i sa loncima i šerpama hodanja od naselja do naselja uvek očekujući kad će i gde pasti granata.
Izum, naravno, nije njen, iz svih kuća jednako dimi.
