Крвава кошуља сарајевска (9)

Посебан је дан. У приземљу зграде је још један кафић, власништво извјесног Фрејзера, поред Мустафиног. Ту је сада и модеран фризерски салон, изнад којег је видним словима написано: "Папцима у цивилу не пружају се услуге." Трешти музика, скупљају се раздрљени гардисти у униформама разних боја, по којима се распознају млади лавови, тигрови, вукови, зелене и црвене беретке. Права модна ревија Aлијиних ратника

Понедељак, 25. маја 1992. Наша је улица, кад нема граната, највећа сарајевска позорница: два су кафића у истој згради изузетно популарна још пре избијања рата, а сада је ту још и модеран фризерај на коме крупним словима стоји упозорење да се папцима у цивилу не дају услуге. Све је у знаку бојовника. A они су различито организовани и одевени: зна се чији Вукови носе црне униформе, чији Тигрови носе наранџаста одела, чији млади Лавови имају специјално кројена маскирна одела, ко има право на панцирне прслуке, ко носи зелене, а ко црвене беретке. Права модна ревија! Често их посматрам са балкона, понекад и прођем између њих кад нагрну у кафиће после ратних похода и закрче читаву улицу, и могу само да замислим колико одвратно одударам окупљеним дамама овако цивилно обучен. Мустафин је кафић много привлачнији, ту долазе бројне звезде интервентних јединица и специјалаца, а други кафић, који сада води извесни Фрејзер, тако га зову јер је огроман, као два боксера тешке категорије, има посебан програм и први је у граду, где од раног јутра, прво тихо, а онда све јаче и јаче, из његових звучника слушамо модерно аранжирану познату песму - млад усташа. Тиме је успео да се сва возила са ознаком ХОС-а и понека са ознаком ХВО-а обавезно зауставе, а има и пешака. Данас је посебан дан: пред оба кафића избачени столови, сви су пуни, а и на улици је много младих војника. Ни једног у цивилној одећи! Подне је, за ово доба године топло време, раздрљили се момци, посебно они са истетовираним мишицама. У тренутку, иза угла, из Немањине улице, уз обавезну шкрипу кочница, као да се најављују, израња у беспрекорном реду пет црних лимузина и заустављају се пред Мустафиним кафићем. Као по команди, очито увежбани, снажни, крупни, у црна одела одевени људи, искачу из возила, распоређују се дуж улице са аутоматима и хеклерима "на готовс" (у исто време сви пред кафићима устају). Раздрљена гарда, без рукава на црној одећи, показује снагу раскошних мишица и истетовирану кожу, непомичног става у беспрекорном строју, са упртим погледима у сваки прозор околних зграда, свако дрво, свака паркирана кола, сваког војника пред кафићем, у све што окружује улицу и колону аутомобила. Из средњих кола, наслањајући се на штаке, излази Јука Празина, као да излази сам Пегамбер. Сада ми тек постаје јасно зашто се у мом комшилуку однедавно прича да му Иво Лола Рибар није ни до колена. Нико не прилази Јуки Празини, мук је, он строго осматра испред себе, а онда кажипрстом, као свемогући, позива Мустафу Шошића. Не чујем ништа. Бич божји и наш комшија кренуше низ улицу полако, Јука се наслања на једну штаку, а другу носи у руци, подигао је као заставу. Зауставише се испред доњег кафића, Фрејзер је утулио музику, можда гост не воли песму "млад усташа". Понови се призор испред Мустафиног кафића, кажипрстом позва младог војника, више дечака. Дотрча. Фијукну штака и сручи се на леђа младића, а овај јаукну и затетура. Фијукну штака још једном, дохвати младићеву главу, шикну крв по лицу, паде дечак на колена и завапи: шта сам урадио? Ништа нисам урадио! Јука Празина га зграби за дугу, крвљу улепљену косу, повлачи главу десно и лево и виче: "Дрогерашу, је ли то стражарско мјесто?" Још увек вуче младића за окрвављену косу, поскакујући на једној нози, прислања га уз зид и обасипа лице шамарима и ударцима. Јауче несрећник, а онда се пркосно усправи, одгурну Јукину руку и мирно, без страха, стресе великом команданту у лице: пуцај, и тебе ће неко на исти начин устријелити. Јука извлачи пиштољ, натегну га и опали метак младићу кроз косу. Он се само окрену и пође низ улицу поред Јукиних телохранитеља као да се ништа не догађа. Још један пуцањ, младић наставља пут, а славни бојовник се наслони на обје штаке и врати у башту испред Мустафиног кафића. Напету тишину олако растерује пригушена музика из кафића, а потом све гласнија, бучнија. Живост је захватила посетиоце кафића, а онда слушамо хит о Јуки и његовим Вуковима. Оживи улица што би длан о длан, напунише се балкони и прозори знатижељника. Сви хоће да виде свог хероја, свог Јуку. Истрчаше на улицу и девојке, и војникуше, и озбиљне жене, опколише, на пристојном одстојању, кафић и Јукине вукове. "Боже, кад овако бије своје, шта ради...", не доврши реченицу моја бака, која је, из навике да је не примете, полегла по балкону, гледа и слуша. Хоћу да јој кажем да су хероји очеви злочина, али чему? (Наставиће се) РAТНA ЧОРБA Дружећи се с храбрим безумљем, док смо се склањали у стубишту, моја супруга је у лођи, на новопатентираној "пећи", скувала ратну чорбу. Празну конзерву од грашка, са исеченим поклопцем испробијаним ексером и шрафцигером, у лименку сложила ред згужваног папира, ред ситно исецканих дашчица од преграда из ормара, на врх лименке ставила дотрајали грејач из електричног шпорета, да би лонац могао да чвршће стоји, потпалила и успела да нас сачека топлим јелом. Сузних и црвених очију од дима, гарава као Циганче уз огњиште, убеђује нас да је коначно одахнула: доста јој је више мољакања и са лонцима и шерпама ходања од насеља до насеља увек очекујући кад ће и где пасти граната. Изум, наравно, није њен, из свих кућа једнако дими.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.