Živio je u Dobrinji, naselju koje su sami nazivali "mala džamahirija", gdje je Alahov prorok Ismet Hadžić neprikosnoveni vladar, vrhovni sudija i glavni dželat. Taj čovjek, poznanik još iz njegovih studentskih dana, ispričao je jednom u povjerenju Veljku o masovnim progonima, maltretiranju i ubijanju Srba. Ali u njegovoj filmskoj priči (dokumentarcu) o toj "rajskoj dolini" slika je sasvim drugačija
Četvrtak, 5. maja 1994.
Znao je to Momir Jungić, ali moći dobrih ljudi nikada nisu dovoljne da potvrde dobrotu. Prati me do transportera, pukla široka i nema aerodromska pista, možda najčudnija granica na svetu, i budi želju:
"Sad ću da bežim preko piste".
Dok sam govorio, osećao sam se hrabrim i to mi je godilo. Zaboravio sam pri tome, na šta me je upozorio moj pratilac, da čoveku nema većeg neprijatelja nego što je hrabrost.
"Pa i da me ubiju, to je samo jedan život. Nije mnogo, rat je. Ti mi možeš pomoći da umrem časno", govorim svom prijatelju, a on se samo smeši: "Pa, ti si lud".
Kao i uvek kada se sretnemo, Momir za mene ima pregršt radosti. Razgovarao je sa našom devojčicom, dobro je, polaže ispite i čeka nas; sa mojom brižnom majkom, sa sestrom Nadom, koja se već, posle izlaska iz Sarajeva, odomaćila u Trebinju. Kakav bi bio moj ratni život bez ovog čoveka pored mene: svaki najsitniji ili najdelikatniji zahtev privatne prirode ispunio je besprekorno. I više od toga: nisam morao ni zahtevati. Gura mi u džep kutiju cigareta, iz tašne vadi "stari vinjak", stižemo do transportera, već se smestili Lela i Krstan, iza mene osta široka i nema pista.
Po navici odlazim u prostorije "Dobrotvora", tamo zatičem Ljiljanu Đukić, Gordanu Radan, Ratka Orozovića i Hajrudina Smajića, direktora ovdašnjeg državnog ureda za izmještanje. Poverovah na trenutak da je uglednik nove vlasti imao veliki razlog da prvi put poseti jedino srpsko društvo, ali ubrzo saznah: Ratko i Hajrudin se lepo i često druže.
U ulozi dobrog domaćina otvorio sam flašu "starog vinjaka" i ognjena voda se pila brzo i halapljivo. Zateturao je Ratko Orozović, njegova kontrolisana, mudžahedinska brada postala je neuredna. Ispijajući čašu za čašom, kao da je počeo uživati u svojoj bespomoćnosti kojoj se predavao kao što se mlad čovek predaje otrovnim, slatkim snovima. Sručio se sa stolice, u njemu je na tren sve umrlo, ostalo je samo bezvredno telo, kao stara probušena mešina. Hteo sam da mu pomognem, da ga podignem, ali me sprečio njegov prijatelj.
"On će se tako odmoriti i otrijezniti", govorio je Hajrudin Smajić, izvadio flašu viskija iz svoje tašne i nastavio da pije.
Razgovora i nije bilo. Posmatrao sam Ratka Orozovića čije je bledo, ukočeno i plavkasto lice pokrivala brada. Dugo se poznajemo, još od njegovih studentskih dana, i da nije bilo ovog rata, nikada ne bih saznao kako u jednom ljudskom telu mogu da žive dva, sasvim oprečna čoveka.
Nismo se često viđali tokom rata, živeo je u Dobrinji, sami su sebe nazivali "mala džamahirija", u koju se, i iz koje se, ne može ući ni izići, gdje je Alahov prorok Ismet Hadžić neprikosnoven vladar, vrhovni sudija i glavni dželat.
Uvek srdačan, naglašeno ljubazan, pri svakom susretu Ratko je bio spreman da mi nešto saopšti u poverenju. Tako sam saznao o čistilištu i paklu Dobrinje, o misterijama škole "Simon Bolivar", o Ismetu Hadžiću, progonima, maltretiranju, masovnom prebijanju, odmazdi nad Srbima.
Krajem prošlog leta pozvao me na projekciju svog dokumentarnog filma o herojskoj Dobrinji, o bespoštednoj borbi da se očuva svoja država i svoja vera, kako po principu zub za zub izrasta u legendu poznato sarajevsko naselje. Svi tamo žive, i Srbi, naravno, u rajskoj dolini Ismeta Hadžića i njegovih odabranih vojskovođa i duhovno se hrane antisrpskim komentarima Mufida Memije.
Gledam ga, pomera se, dolazi k svesti. Ustaje, grli Hajrudina Smajića i ljubi ga u obraz.
"Ništa ovi ne znaju, moj Hajrudine", zaplićući jezikom, teško izgovara reči Ratko Orozović. "Oni su..., oni su...", ne može da dovrši misao. Primeti flašu viskija, nasmeši se: "Oni su brđani, oni su pogana sorta. Piju smrdljivi vinjak, a mi, gradska gospoda...", zastade, neprijatno štucnu "mi pijemo viski".
Zagrliše se dva pijana čoveka, Ratko i Hajrudin. "Bratstvo Bošnjaka i čestitih Srba niko ne može ugroziti", nastavlja Ratko. Begovski mirno, s osećajem nepovredive vlastite uzvišenosti, ustao je Hajrudin Smajić, ostale ne primećuje, samo Ratku Orozoviću, kao dresiranom psu, prstom pokazuje put. Otišli su teturajući, a daleko će stići.
Ni sam ne znam gde, kada i od koga sam pribeležio, a našlo mi se pri ruci, da "sadistička osoba želi da pobegne od svoje usamljenosti i osećanja utamničenosti time što drugu osobu čini sastavnim delom sebe. Ona sebe precenjuje i uzdiže... i isto je tako zavisna od potčinjene osobe koliko i ova od nje; ni jedna ne može da živi bez one druge; razlika je samo u tome što sadista zapoveda, izrabljuje, vređa, ponižava". Tekst mi neodoljivo pobuđuje asocijacije na Hajrudina Smajića.
I mazohista (Ratko Orozović) beži od nepodnošljivog osećanja izolacije i odvojenosti time što sebe čini sastavnim delom druge osobe koja njime upravlja, vodi ga i štiti; ova osoba se odriče svog identiteta, integriteta, čini sebe oruđem nekoga izvan sebe.
Otišli su Ratko Orozović, filmski režiser, i Hajrudin Smajić, direktor Ureda za izmještanje starih i iznemoglih osoba. Po onome što on želi i čini, stari i iznemogli mogu samo do groblja. Otišli su, nisu me pitali gde sam bio i šta sam radio, a znali su, no to se njih ne tiče, oni znaju šta hoće i koliko mogu; otišli su bez pozdrava, a trudio sam se da budem dobar domaćin.
(Nastaviće se)
