Крвава кошуља сарајевска (23)

Глас Српске
Крвава кошуља сарајевска (23)

Живио је у Добрињи, насељу које су сами називали "мала џамахирија", гдје је Aлахов пророк Исмет Хаџић неприкосновени владар, врховни судија и главни џелат. Тај човјек, познаник још из његових студентских дана, испричао је једном у повјерењу Вељку о масовним прогонима, малтретирању и убијању Срба. Aли у његовој филмској причи (документарцу) о тој "рајској долини" слика је сасвим другачија

Четвртак, 5. маја 1994. Знао је то Момир Јунгић, али моћи добрих људи никада нису довољне да потврде доброту. Прати ме до транспортера, пукла широка и нема аеродромска писта, можда најчуднија граница на свету, и буди жељу: "Сад ћу да бежим преко писте". Док сам говорио, осећао сам се храбрим и то ми је годило. Заборавио сам при томе, на шта ме је упозорио мој пратилац, да човеку нема већег непријатеља него што је храброст. "Па и да ме убију, то је само један живот. Није много, рат је. Ти ми можеш помоћи да умрем часно", говорим свом пријатељу, а он се само смеши: "Па, ти си луд". Као и увек када се сретнемо, Момир за мене има прегршт радости. Разговарао је са нашом девојчицом, добро је, полаже испите и чека нас; са мојом брижном мајком, са сестром Надом, која се већ, после изласка из Сарајева, одомаћила у Требињу. Какав би био мој ратни живот без овог човека поред мене: сваки најситнији или најделикатнији захтев приватне природе испунио је беспрекорно. И више од тога: нисам морао ни захтевати. Гура ми у џеп кутију цигарета, из ташне вади "стари вињак", стижемо до транспортера, већ се сместили Лела и Крстан, иза мене оста широка и нема писта. По навици одлазим у просторије "Добротвора", тамо затичем Љиљану Ђукић, Гордану Радан, Ратка Орозовића и Хајрудина Смајића, директора овдашњег државног уреда за измјештање. Поверовах на тренутак да је угледник нове власти имао велики разлог да први пут посети једино српско друштво, али убрзо сазнах: Ратко и Хајрудин се лепо и често друже. У улози доброг домаћина отворио сам флашу "старог вињака" и огњена вода се пила брзо и халапљиво. Затетурао је Ратко Орозовић, његова контролисана, муџахединска брада постала је неуредна. Испијајући чашу за чашом, као да је почео уживати у својој беспомоћности којој се предавао као што се млад човек предаје отровним, слатким сновима. Сручио се са столице, у њему је на трен све умрло, остало је само безвредно тело, као стара пробушена мешина. Хтео сам да му помогнем, да га подигнем, али ме спречио његов пријатељ. "Он ће се тако одморити и отријезнити", говорио је Хајрудин Смајић, извадио флашу вискија из своје ташне и наставио да пије. Разговора и није било. Посматрао сам Ратка Орозовића чије је бледо, укочено и плавкасто лице покривала брада. Дуго се познајемо, још од његових студентских дана, и да није било овог рата, никада не бих сазнао како у једном људском телу могу да живе два, сасвим опречна човека. Нисмо се често виђали током рата, живео је у Добрињи, сами су себе називали "мала џамахирија", у коју се, и из које се, не може ући ни изићи, гдје је Aлахов пророк Исмет Хаџић неприкосновен владар, врховни судија и главни џелат. Увек срдачан, наглашено љубазан, при сваком сусрету Ратко је био спреман да ми нешто саопшти у поверењу. Тако сам сазнао о чистилишту и паклу Добриње, о мистеријама школе "Симон Боливар", о Исмету Хаџићу, прогонима, малтретирању, масовном пребијању, одмазди над Србима. Крајем прошлог лета позвао ме на пројекцију свог документарног филма о херојској Добрињи, о беспоштедној борби да се очува своја држава и своја вера, како по принципу зуб за зуб израста у легенду познато сарајевско насеље. Сви тамо живе, и Срби, наравно, у рајској долини Исмета Хаџића и његових одабраних војсковођа и духовно се хране антисрпским коментарима Муфида Мемије. Гледам га, помера се, долази к свести. Устаје, грли Хајрудина Смајића и љуби га у образ. "Ништа ови не знају, мој Хајрудине", заплићући језиком, тешко изговара речи Ратко Орозовић. "Они су..., они су...", не може да доврши мисао. Примети флашу вискија, насмеши се: "Они су брђани, они су погана сорта. Пију смрдљиви вињак, а ми, градска господа...", застаде, непријатно штуцну "ми пијемо виски". Загрлише се два пијана човека, Ратко и Хајрудин. "Братство Бошњака и честитих Срба нико не може угрозити", наставља Ратко. Беговски мирно, с осећајем неповредиве властите узвишености, устао је Хајрудин Смајић, остале не примећује, само Ратку Орозовићу, као дресираном псу, прстом показује пут. Отишли су тетурајући, а далеко ће стићи. Ни сам не знам где, када и од кога сам прибележио, а нашло ми се при руци, да "садистичка особа жели да побегне од своје усамљености и осећања утамничености тиме што другу особу чини саставним делом себе. Она себе прецењује и уздиже... и исто је тако зависна од потчињене особе колико и ова од ње; ни једна не може да живи без оне друге; разлика је само у томе што садиста заповеда, израбљује, вређа, понижава". Текст ми неодољиво побуђује асоцијације на Хајрудина Смајића. И мазохиста (Ратко Орозовић) бежи од неподношљивог осећања изолације и одвојености тиме што себе чини саставним делом друге особе која њиме управља, води га и штити; ова особа се одриче свог идентитета, интегритета, чини себе оруђем некога изван себе. Отишли су Ратко Орозовић, филмски режисер, и Хајрудин Смајић, директор Уреда за измјештање старих и изнемоглих особа. По ономе што он жели и чини, стари и изнемогли могу само до гробља. Отишли су, нису ме питали где сам био и шта сам радио, а знали су, но то се њих не тиче, они знају шта хоће и колико могу; отишли су без поздрава, а трудио сам се да будем добар домаћин. (Наставиће се)
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана