Krvava košulja sarajevska (13)

Na Radio Sarajevu, grupa tamošnjih književnika, Veljkovih dobrih poznanika, uključila se u hor psovača. Saznaje da, samo zato što je Srbin po rođenju, nosi pečat srama, zbog kojeg će narednih dvjesta godina njegov soj imati obilježene generacije koja će se stidjeti svog porijekla. Među tim psovačima su i Srbi, koji koriste priliku da "speru žig srama"

Utorak, 16. februara 1993. Ponovo pakleni dan. Granate padaju svuda, kao da je poslednji artiljerijski dvoboj. Zlokobno dimi i iz onih delova koji su do sada izgledali pošteđeni: iz Himzarine ulice, iz Takovske, odmah iznad nas. Ni najhrabriji ne proviruju iz svojih podruma i skloništa. Moja supruga je uzaludno dva puta pokušala da ode na terapiju svog bolesnog ramena. Samo je videla okrvavljeni asfalt u Himzarinoj ulici i nakupila se neobičnog straha. Dok je prolazila ulicom Avde Sumbula, iz haustora su izvirila dva gruba i neprijatna lica. Hteli su da joj strgnu bundu u koju se uvila zbog hladnoće. Ovde sve može biti povod da izgubite glavu. Sedimo i slušamo Radio Sarajevo. Grupa sarajevskih književnika, sve moji dobri poznanici, nekada i prijatelji, uključila se u hor psovača, neki imaju značajne solističke role. Saznajem da samo zato što sam po rođenju Srbin, nosim neizbrisiv pečat srama, da će narednih dvesta godina moj soj imati obeležene generacije i stideti se svog porekla. Verovao sam u davno rečenu istinu da umetnost ima svoje korene u strahu od smrti, a ovde je straha napretek, i da će moji poznanici bar pokušati da stišaju bes prema nemim, prestrašenim, izbezumljenim svojim komšijama kojima je ovaj bezumni rat natovario samo jedan zadatak: da budu poslušni. Kao i sva moja verovanja, i ovo je besmisleno. Među književnicima ima i Srba poreklom. Oni su dobili i iskoristili šansu, da ovim što govore "speru žig srama". Beskičmenjaci i prišipetlje, koji se uporno trude da se pokažu kao najiskreniji prijatelji "najugroženijeg naroda na planeti", predstavljaju najupornije i najbolje čuvare "novog demokratskog sustava". Od njih je mnogima ulazio ledeni strah u kosti, jer je njihovo ulagivačko ponašanje moralo biti stalno dokazivano otkrivanjem sumnjivih i upiranjem prstom u neprijatelja. Moćnici uvek imaju ulizica više nego što im treba, pa se i među njima pravi razlika: najbolji su oni koji najglasnije i najbrutalnije mogu opsovati i najdalje pljunuti. U opštoj konkurenciji među jednim brojem Srba, niko nikada neće moći dosegnuti rekorde u psovanju i pljuvanju koje su postavili novinari Nedeljko Opančić, Momo Dragičević i Rade Trbojević. Oni nas i dalje svakodnevno upozoravaju: da bismo preživeli, oni na brdima i iza brda moraju da nestanu! Primećujem da još uvek ne umem da mrzim. Hladno je, sledile se kosti, a još nemam snage da književna dela mojih sarajevskih poznanika uguram u peć. Utorak, 23. februara 1993. Napadao je sneg. Oko podne, neočekivano, probilo sunce runast oblak. Prosvetljen prozor u ovoj zimi, najviše je sličan nekoj modernoj slici, i pokušavam da pronađem deo izgubljenog sveta. Poslednjih dana, pa i danas, raznose čamotinju oko mene. Dolazili su ljudi iz raznih delova grada, no njihove priče nisu mnogo različite. Najubedljivije priča Veljko Čabak, profesor u penziji; on ume da zapazi ogolelu ljudsku nesavršenost oko sebe, ograničenost i slabost, posebno onih što podstiču i ohrabruju običnog čoveka da puca i ubija, a nemaju mu šta ponuditi, osim pljačke i smrti. Pauze u njegovom govorenju, spuštanje glasa na kraju i postepeno dizanje glasa na početku svake nove rečenice, unosile su puno dramatičnosti u njegova kazivanja, posebno o bedi i gladovanju njegovih poznanika i, još više, starih i iznemoglih Srba koji ne mogu preživeti bez nečije pomoći. "U ovakvim prilikama", mirno govori Čabak, "čovjek od savjesti i nije čovjek ako nije spreman da pomogne svome rodu i svome soju. Pitaće nas ako preživimo, a preživjećemo, naša djeca da li smo bar pokušali nešto uraditi. Ja neću dozvoliti da se zbog mene stide." Pravi put gledam i slušam ovog čoveka i sasvim je jasno da je i on došao da me ubedi da se pridružim onima koji treba da aktiviraju srpsko dobrotvorno društvo. Ne govori to stari profesor otvoreno i direktno, pa ni sam ne osećam obavezu da se izjašnjavam. Profesor Čabak, brzo menja teme, kaže po jednu provokativnu rečenicu i zastane, kao svi ljudi koji znaju da će ponovo doći jer nisu obavili posao kako su želeli. I u mom stanu on je profesor za katedrom, a ja student koji sluša i koji odgovara samo na ono što profesor pita. Stari pedagog zna da, u određenim trenucima, ljudi postaju svesni da se i u njima mora nešto prelomiti kada je oko njih ionako sve u krhotinama. "Zapamti, moj imenjače, sve što se dogodilo i što još može da se dogodi, znači više od krvavog obračuna između lidera i njihovih sljedbenika. Ovo je opšti, tragičan sudar svih i svega, shvaćen kao neponovljiva prilika da se definitivno riješe sva pitanja opstanka u budućnosti naroda na ovom prostoru. Ko ovog puta bude na pogrešnoj strani, neće imati priliku da ispravlja zabludu. Ja sam raščistio sa zabludom, ja sam bio i ostajem na srpskoj strani. Nažalost, širokog izbora nemam: jedino što se u ovom gradu još naziva srpskim, to je dobrotvorno društvo, i gdje je mjesto Srbima nego u njemu? Ježim se od ideje o islamskoj državi zaleđenoj u istorijskoj zabludi za koju svakodnevno ginu djeca što i ne znaju šta to znači", razvezao profesor i netremice me gleda u oči. Zatečen i temom i izrečenim mislima, opterećen nepoverenjem i prema poznatim i nepoznatim, ćutim i slušam kao pravi brucoš. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.