Крвава кошуља сарајевска (13)

На Радио Сарајеву, група тамошњих књижевника, Вељкових добрих познаника, укључила се у хор псовача. Сазнаје да, само зато што је Србин по рођењу, носи печат срама, због којег ће наредних двјеста година његов сој имати обиљежене генерације која ће се стидјети свог поријекла. Међу тим псовачима су и Срби, који користе прилику да "сперу жиг срама"

Уторак, 16. фебруара 1993. Поново паклени дан. Гранате падају свуда, као да је последњи артиљеријски двобој. Злокобно дими и из оних делова који су до сада изгледали поштеђени: из Химзарине улице, из Таковске, одмах изнад нас. Ни најхрабрији не провирују из својих подрума и склоништа. Моја супруга је узалудно два пута покушала да оде на терапију свог болесног рамена. Само је видела окрвављени асфалт у Химзариној улици и накупила се необичног страха. Док је пролазила улицом Aвде Сумбула, из хаустора су извирила два груба и непријатна лица. Хтели су да јој стргну бунду у коју се увила због хладноће. Овде све може бити повод да изгубите главу. Седимо и слушамо Радио Сарајево. Група сарајевских књижевника, све моји добри познаници, некада и пријатељи, укључила се у хор псовача, неки имају значајне солистичке роле. Сазнајем да само зато што сам по рођењу Србин, носим неизбрисив печат срама, да ће наредних двеста година мој сој имати обележене генерације и стидети се свог порекла. Веровао сам у давно речену истину да уметност има своје корене у страху од смрти, а овде је страха напретек, и да ће моји познаници бар покушати да стишају бес према немим, престрашеним, избезумљеним својим комшијама којима је овај безумни рат натоварио само један задатак: да буду послушни. Као и сва моја веровања, и ово је бесмислено. Међу књижевницима има и Срба пореклом. Они су добили и искористили шансу, да овим што говоре "сперу жиг срама". Бескичмењаци и пришипетље, који се упорно труде да се покажу као најискренији пријатељи "најугроженијег народа на планети", представљају најупорније и најбоље чуваре "новог демократског сустава". Од њих је многима улазио ледени страх у кости, јер је њихово улагивачко понашање морало бити стално доказивано откривањем сумњивих и упирањем прстом у непријатеља. Моћници увек имају улизица више него што им треба, па се и међу њима прави разлика: најбољи су они који најгласније и најбруталније могу опсовати и најдаље пљунути. У општој конкуренцији међу једним бројем Срба, нико никада неће моћи досегнути рекорде у псовању и пљувању које су поставили новинари Недељко Опанчић, Момо Драгичевић и Раде Трбојевић. Они нас и даље свакодневно упозоравају: да бисмо преживели, они на брдима и иза брда морају да нестану! Примећујем да још увек не умем да мрзим. Хладно је, следиле се кости, а још немам снаге да књижевна дела мојих сарајевских познаника угурам у пећ. Уторак, 23. фебруара 1993. Нападао је снег. Око подне, неочекивано, пробило сунце рунаст облак. Просветљен прозор у овој зими, највише је сличан некој модерној слици, и покушавам да пронађем део изгубљеног света. Последњих дана, па и данас, разносе чамотињу око мене. Долазили су људи из разних делова града, но њихове приче нису много различите. Најубедљивије прича Вељко Чабак, професор у пензији; он уме да запази оголелу људску несавршеност око себе, ограниченост и слабост, посебно оних што подстичу и охрабрују обичног човека да пуца и убија, а немају му шта понудити, осим пљачке и смрти. Паузе у његовом говорењу, спуштање гласа на крају и постепено дизање гласа на почетку сваке нове реченице, уносиле су пуно драматичности у његова казивања, посебно о беди и гладовању његових познаника и, још више, старих и изнемоглих Срба који не могу преживети без нечије помоћи. "У оваквим приликама", мирно говори Чабак, "човјек од савјести и није човјек ако није спреман да помогне своме роду и своме соју. Питаће нас ако преживимо, а преживјећемо, наша дјеца да ли смо бар покушали нешто урадити. Ја нећу дозволити да се због мене стиде." Прави пут гледам и слушам овог човека и сасвим је јасно да је и он дошао да ме убеди да се придружим онима који треба да активирају српско добротворно друштво. Не говори то стари професор отворено и директно, па ни сам не осећам обавезу да се изјашњавам. Професор Чабак, брзо мења теме, каже по једну провокативну реченицу и застане, као сви људи који знају да ће поново доћи јер нису обавили посао како су желели. И у мом стану он је професор за катедром, а ја студент који слуша и који одговара само на оно што професор пита. Стари педагог зна да, у одређеним тренуцима, људи постају свесни да се и у њима мора нешто преломити када је око њих ионако све у крхотинама. "Запамти, мој имењаче, све што се догодило и што још може да се догоди, значи више од крвавог обрачуна између лидера и њихових сљедбеника. Ово је општи, трагичан судар свих и свега, схваћен као непоновљива прилика да се дефинитивно ријеше сва питања опстанка у будућности народа на овом простору. Ко овог пута буде на погрешној страни, неће имати прилику да исправља заблуду. Ја сам рашчистио са заблудом, ја сам био и остајем на српској страни. Нажалост, широког избора немам: једино што се у овом граду још назива српским, то је добротворно друштво, и гдје је мјесто Србима него у њему? Јежим се од идеје о исламској држави залеђеној у историјској заблуди за коју свакодневно гину дјеца што и не знају шта то значи", развезао професор и нетремице ме гледа у очи. Затечен и темом и изреченим мислима, оптерећен неповерењем и према познатим и непознатим, ћутим и слушам као прави бруцош. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.