Filip Filipović za “Glas Srpske”: Pozadina svih medalja budi najdublje emocije

BEOGRAD - Rastanak od reprezentacije pao mi je teže nego što sam očekivao. Ona mi je oduvek bila svetinja. Odluka o povlačenju je konačna. U Tokiju smo pokazali od čega smo satkani. Medalje i pehari se pamte, ali još veću emociju u meni bude sve one priče otkako sam prvi put uskočio u bazen. Nemojte da brinite za budućnost srpskog vaterpola.

Ovo je kratki rezime razgovora za Filipom Filipovićem, trofejnim srpskim vaterpolistom, koji je nakon odbrane olimpijskog trona okačio reprezentativnu kapicu o klin. Poslije svega što je napravio sa “delfinima”, možemo samo da mu kažemo hvala.

A učinio je mnogo, osvojio sve što se osvojiti može, po nekoliko puta, iz godine u godinu grijao srca nacije, neumoljivom ljevicom torpedovao Mađare, Hrvate, Italijane, Crnogorce, Špance... Fići i “delfinima” svi oni su izlazili na crtu i, po pravilu, bili potopljeni.

Tek tu i tamo zalomio bi se poneki poraz, ali svaki neuspjeh je, tvrdi Filipović, bio naravoučenije. Pouke su izvučene, lekcije naučene, jer da nisu, naš sagovornik ne bi mogao da se pohvali sa šest kontinentalnih titula, dvije planetarne krune, dva olimpijska zlata, deset pehara Svjetske lige, mediteranskim zlatom, trijumfom u Svjetskom kupu... Kada se podvuče linija, ostaće zapisano da je sa “delfinima” osvojio 26 najsjajnijih odličja, dva srebra i sedam bronzi, po čemu je ušao u anale i srpskog i svjetskog vaterpola.

Uporedno sa reprezentativnim podvizima, jednako fascinantno igrao je za Partizan, Pro Reko, Radnički, Solnok, u čijim kapicama je skupio 31 pehar. Osvajao je prvenstva Srbije, Italije, Mađarske, dva Evrokupa i tri Lige šampiona.

I uprkos svim nabrojanim uspjesima, ličnim priznanjima i slavi, Fića je, kao i njegovi “saborci” iz reprezentacije, sa obje noge ostao čvrsto na zemlji. Skromni šampion bez mrlje u karijeri “odsvirao je kraj” i zadao veliki zadatak generacijama koje dolaze.

- Neverovatno je šta smo sve postigli. Medalje i pehari se pamte, ali još veću emociju u meni budi sve ono što je između. Sve one priče otkako sam prvi put uskočio u bazen, perioda kad sam se dvoumio da idem na neki drugi sport, upornost mojih roditelja da se posvetim vaterpolu, verovanju mame da ću zaigrati na Olimpijskim igrama, nesebične posvećenosti i razumevanju supruge Sanje, prijatelja... Naježim se kad počnem da razmišljam o tome. Mogao bi jedan dobar film da se napravi. Bio bi film pun pozitivne energije i pozitivnog naboja - jasan je Filipović, najkorisniji igrač dva posljednja olimpijska turnira.

GLAS: Da li je Vaša odluka konačna. Postoje li šanse da se možda predomislite i vratite u nacionalni tim?

FILIPOVIĆ: Odluka da stavim tačku na učešće u reprezentaciji kao igrač nije došla preko noći. To je bio proces, nešto o čemu sam razmišljao i znao da moram da presečem. Vreme je da mlađima prepustim mesto. Međutim, iz reprezentacije se ne ide, uvek ste tu, pratite i nikada se ne isključujete.

GLAS: Kako biste opisali put od Evropskog prvenstva u Kranju 2003. godine, kad ste kao najmlađi na aerodromu izašli sa šampionskim peharom, pa sve do posljednje avanture u Tokiju?

FILIPOVIĆ: Svaka reprezentativna godina imala je svoju priču. Kranj nisam želeo da računam kao da sam učestvovao, ali sam vremenom shvatio koliko je bilo važno da kao najmlađi budem uz asove koji su tada bili u bazenu, da sazrevam. Tako se dobija još veća želja da se izborite za svoje mesto, ono nikome nije zagarantovano i na svima nama je da uvek pristupamo reprezentaciji kao svetinji. Kao prilici da se borite za svoju zemlju i da pokažete koliko ste jaki, otporni, čvrsti. U Tokiju smo pokazali od čega smo satkani, čvrst je to neki materijal.

GLAS: Sa “delfinima” ste doživjeli mnogo radosti i vrlo malo tužnih trenutaka. Ima li neki da još boli, peče?

FILIPOVIĆ: Kad se takmičenja završe, slavlje kratko traje i mnogo češće se vraćate na one stvari koje nisu bile tako dobre, da biste na njima naučili. Bilo je velikih protivnika, naša reprezentacija je sa Mađarima igrala nezaboravne utakmice, sa Špancima, Italijanima, Hrvatima takođe. Umeli su i Amerikanci i Australijanci da pomrse konce, rastuže. Mogu da kažem da je svaka izgubljena utakmica za naravoučenije. Porazi bole u trenutku, a kad se iz njih izvuče pouka, onda preobratite tu emociju u želju da sledeći put ne ponovite istu grešku.

GLAS: Prošle su tri sedmice od odbrane zlata. Jesu li se emocije slegle? Kako s ove vremenske distance gledate na ovaj podvig?

FILIPOVIĆ: Verujte da mi se čini da još nismo svesni uspeha. Kako dani prolaze, priče oko zlata su i dalje aktuelne, a što više puta ponavljamo sve ono šta smo proživeli u Tokiju i put kojim smo išli do zlata, polako shvatamo veličinu uspeha.

GLAS: Je li bilo lakše osvojiti zlato u Riju ili odbraniti ga?

FILIPOVIĆ: U Riju je bio to nalet neverovatnih emocija, toliko dugo čekana medalja je stigla. Sada, pet godina kasnije, znali smo šta moramo da uradimo, a to je da ne razmišljamo ni o odbrani, ni da li će biti teško i koliko će biti teško, već samo da idemo korak po korak. I to nije fraza, to je jedini ispravan način, jer je jedno bilo sigurno - da ćemo imati opasno težak posao. Mislim da nam je ta smirenost i staloženost donela borbu za odličja. A kad smo na to dodatno dodali adrenalin i inat, došli smo na ono o čemu možda nismo ni sanjali.

GLAS: Emocije su bile jake po dolasku na aerodrom. Vi i selektor Dejan Savić niste mogli da zadržite suze. Jeste li očekivali ovakav oproštaj?

FILIPOVIĆ: Bilo je teže nego što sam očekivao. Znao sam da neće biti jednostavno reći zbogom reprezentaciji u kojoj sam punih 18 godina. Emocije su bile jake i, u trenutku kad je Stefan Mitrović poveo pesmu, potpuno su nas savladale.

GLAS: Peta mjesta na posljednjim EP i SP pa porazi u grupi na Igrama u Tokiju, mnogima su poslužili da Srbiju otpišu iz borbe za medalju. Je li tada inat proradio ili je ekipi plan i bio da sa manjim gasom krene u grupi pa da pojačava tempo kako takmičenje odmiče?

FILIPOVIĆ: Nema plana i kalkulacija. Nikada toga u našem timu nije bilo, kako god da to izgleda van bazena. To se uvek vrati onako kako ne treba. Uvek je bilo važno da slušamo selektora, da ne prestaje ni on da veruje u nas, ali ni da se u nas uvuče strah. Bilo je važno da se mi skupimo, bez obzira na bilo koju energiju koja dolazi sa strane. One koji su mislili da kalkulišemo, brzo smo uspeli da razuverimo. A oni koji su nas i u trenucima kad ne ide sve kako treba bodrili, davali su nam još jaču snagu da budemo najbolji. I to je bio jedini ispravan put.

GLAS: Sljedeće godine igra se Evropsko prvenstvo u Splitu i Svjetsko prvenstvo u Fukuoki. Kakav će biti osjećaj takmičenje pratiti putem malih ekrana?

FILIPOVIĆ: Opet kažem, nikada ne odete iz reprezentacije, ona je uvek deo vas. Tako će i biti na svakom sledećem takmičenju. Sigurno je da će biti čudan osećaj pratiti van bazena sve, ali uvek gledam stvari pozitivno, pa ću tako i ovog puta. To vreme posvetiću članovima porodice, koji su lavovski izdržali svako odvajanje, sve one važne stvari koje sam propuštao zbog utakmica, takmičenja, priprema... Sad je red da im sve to nadoknadim.

GLAS: Velika šestorka se povukla, tu prazninu neće biti lako popuniti. Treba li Srbija da brine za budućnost reprezentativnog vaterpola?

FILIPOVIĆ: Često Dejan Savić priča o tome da se ne prave igrači za jedan olimpijski ciklus, već se odmah posle, na primer, Tokija razmišlja ne o Parizu, nego o Igrama koje će biti 2028. Tako je bilo oduvek i to je ono što omogućava da reprezentacija uvek iznedri po nekog novog igrača, da se uvek pronađe onaj koji se uklopi u slagalicu. Drago mi je i što i domaći klubovi jačaju, to će pojačati konkurenciju, ali i smanjiti brigu o tome da li Srbija ima naslednike. Oni su već tu.

GLAS: Stefan Mitrović je otkrio da šestorka ima velike zajedničke planove, da ćete putovati na Kubu, Svetu goru... Postoji li možda još skovanih planova koji nisu otkriveni javnosti?

FILIPOVIĆ: Stefan je otkrio samo delić onoga šta pripremamo. Nismo mi samo igrači koji se okupe u bazenu i igraju zajedno, to su prijateljstva za čitav život, kumovske veze, nešto što je neraskidivo, gde god da ste, i u bazenu, a i van njega. To je velika porodica koja nastavlja da živi svoj život i baš zahvaljujući takvoj energiji koju proizvodimo kad smo zajedno, verujem da ćemo iznedriti gomilu interesantnih, novih priča. A poneki plan možemo i da podelimo sa vama. Kad za to dođe vreme.

GLAS: Kada dođe vrijeme da kapica bude okačena o klin, je li u planu da ostanete u vaterpolu, možda kao funkcioner, trener?

FILIPOVIĆ: Za sada je energija usmerena u dva pravca, prvi je ka klubu, Olimpijakosu, da boravak u Grčkoj bude plodan, a drugi je da se posvetim porodici i da uživamo zajedno. O svemu nakon toga ima vremena za razmišljanje.

Olimpijakos novi izazov

GLAS: Slijedi avantura u Olimpijakosu, koji je praktično grčka reprezentacija pojačana sa nekoliko asova sa strane. Kakva su očekivanja i ambicije?

FILIPOVIĆ: Očekivanja su uvek velika, ambicije najviše. Dolazim u vrhunski klub, u kojem želim da se što pre uklopim i sa kojim želim da ostvarujem rezultate koji se pamte.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.