Филип Филиповић за “Глас Српске”: Позадина свих медаља буди најдубље емоције

БЕОГРАД - Растанак од репрезентације пао ми је теже него што сам очекивао. Она ми је одувек била светиња. Одлука о повлачењу је коначна. У Токију смо показали од чега смо саткани. Медаље и пехари се памте, али још већу емоцију у мени буде све оне приче откако сам први пут ускочио у базен. Немојте да брините за будућност српског ватерпола.

Ово је кратки резиме разговора за Филипом Филиповићем, трофејним српским ватерполистом, који је након одбране олимпијског трона окачио репрезентативну капицу о клин. Послије свега што је направио са “делфинима”, можемо само да му кажемо хвала.

А учинио је много, освојио све што се освојити може, по неколико пута, из године у годину гријао срца нације, неумољивом љевицом торпедовао Мађаре, Хрвате, Италијане, Црногорце, Шпанце... Фићи и “делфинима” сви они су излазили на црту и, по правилу, били потопљени.

Тек ту и тамо заломио би се понеки пораз, али сваки неуспјех је, тврди Филиповић, био наравоученије. Поуке су извучене, лекције научене, јер да нису, наш саговорник не би могао да се похвали са шест континенталних титула, двије планетарне круне, два олимпијска злата, десет пехара Свјетске лиге, медитеранским златом, тријумфом у Свјетском купу... Када се подвуче линија, остаће записано да је са “делфинима” освојио 26 најсјајнијих одличја, два сребра и седам бронзи, по чему је ушао у анале и српског и свјетског ватерпола.

Упоредно са репрезентативним подвизима, једнако фасцинантно играо је за Партизан, Про Реко, Раднички, Солнок, у чијим капицама је скупио 31 пехар. Освајао је првенства Србије, Италије, Мађарске, два Еврокупа и три Лиге шампиона.

И упркос свим набројаним успјесима, личним признањима и слави, Фића је, као и његови “саборци” из репрезентације, са обје ноге остао чврсто на земљи. Скромни шампион без мрље у каријери “одсвирао је крај” и задао велики задатак генерацијама које долазе.

- Невероватно је шта смо све постигли. Медаље и пехари се памте, али још већу емоцију у мени буди све оно што је између. Све оне приче откако сам први пут ускочио у базен, периода кад сам се двоумио да идем на неки други спорт, упорност мојих родитеља да се посветим ватерполу, веровању маме да ћу заиграти на Олимпијским играма, несебичне посвећености и разумевању супруге Сање, пријатеља... Најежим се кад почнем да размишљам о томе. Могао би један добар филм да се направи. Био би филм пун позитивне енергије и позитивног набоја - јасан је Филиповић, најкориснији играч два посљедња олимпијска турнира.

ГЛАС: Да ли је Ваша одлука коначна. Постоје ли шансе да се можда предомислите и вратите у национални тим?

ФИЛИПОВИЋ: Одлука да ставим тачку на учешће у репрезентацији као играч није дошла преко ноћи. То је био процес, нешто о чему сам размишљао и знао да морам да пресечем. Време је да млађима препустим место. Међутим, из репрезентације се не иде, увек сте ту, пратите и никада се не искључујете.

ГЛАС: Како бисте описали пут од Европског првенства у Крању 2003. године, кад сте као најмлађи на аеродрому изашли са шампионским пехаром, па све до посљедње авантуре у Токију?

ФИЛИПОВИЋ: Свака репрезентативна година имала је своју причу. Крањ нисам желео да рачунам као да сам учествовао, али сам временом схватио колико је било важно да као најмлађи будем уз асове који су тада били у базену, да сазревам. Тако се добија још већа жеља да се изборите за своје место, оно никоме није загарантовано и на свима нама је да увек приступамо репрезентацији као светињи. Као прилици да се борите за своју земљу и да покажете колико сте јаки, отпорни, чврсти. У Токију смо показали од чега смо саткани, чврст је то неки материјал.

ГЛАС: Са “делфинима” сте доживјели много радости и врло мало тужних тренутака. Има ли неки да још боли, пече?

ФИЛИПОВИЋ: Кад се такмичења заврше, славље кратко траје и много чешће се враћате на оне ствари које нису биле тако добре, да бисте на њима научили. Било је великих противника, наша репрезентација је са Мађарима играла незаборавне утакмице, са Шпанцима, Италијанима, Хрватима такође. Умели су и Американци и Аустралијанци да помрсе конце, растуже. Могу да кажем да је свака изгубљена утакмица за наравоученије. Порази боле у тренутку, а кад се из њих извуче поука, онда преобратите ту емоцију у жељу да следећи пут не поновите исту грешку.

ГЛАС: Прошле су три седмице од одбране злата. Јесу ли се емоције слегле? Како с ове временске дистанце гледате на овај подвиг?

ФИЛИПОВИЋ: Верујте да ми се чини да још нисмо свесни успеха. Како дани пролазе, приче око злата су и даље актуелне, а што више пута понављамо све оно шта смо проживели у Токију и пут којим смо ишли до злата, полако схватамо величину успеха.

ГЛАС: Је ли било лакше освојити злато у Рију или одбранити га?

ФИЛИПОВИЋ: У Рију је био то налет невероватних емоција, толико дуго чекана медаља је стигла. Сада, пет година касније, знали смо шта морамо да урадимо, а то је да не размишљамо ни о одбрани, ни да ли ће бити тешко и колико ће бити тешко, већ само да идемо корак по корак. И то није фраза, то је једини исправан начин, јер је једно било сигурно - да ћемо имати опасно тежак посао. Мислим да нам је та смиреност и сталоженост донела борбу за одличја. А кад смо на то додатно додали адреналин и инат, дошли смо на оно о чему можда нисмо ни сањали.

ГЛАС: Емоције су биле јаке по доласку на аеродром. Ви и селектор Дејан Савић нисте могли да задржите сузе. Јесте ли очекивали овакав опроштај?

ФИЛИПОВИЋ: Било је теже него што сам очекивао. Знао сам да неће бити једноставно рећи збогом репрезентацији у којој сам пуних 18 година. Емоције су биле јаке и, у тренутку кад је Стефан Митровић повео песму, потпуно су нас савладале.

ГЛАС: Пета мјеста на посљедњим ЕП и СП па порази у групи на Играма у Токију, многима су послужили да Србију отпишу из борбе за медаљу. Је ли тада инат прорадио или је екипи план и био да са мањим гасом крене у групи па да појачава темпо како такмичење одмиче?

ФИЛИПОВИЋ: Нема плана и калкулација. Никада тога у нашем тиму није било, како год да то изгледа ван базена. То се увек врати онако како не треба. Увек је било важно да слушамо селектора, да не престаје ни он да верује у нас, али ни да се у нас увуче страх. Било је важно да се ми скупимо, без обзира на било коју енергију која долази са стране. Оне који су мислили да калкулишемо, брзо смо успели да разуверимо. А они који су нас и у тренуцима кад не иде све како треба бодрили, давали су нам још јачу снагу да будемо најбољи. И то је био једини исправан пут.

ГЛАС: Сљедеће године игра се Европско првенство у Сплиту и Свјетско првенство у Фукуоки. Какав ће бити осјећај такмичење пратити путем малих екрана?

ФИЛИПОВИЋ: Опет кажем, никада не одете из репрезентације, она је увек део вас. Тако ће и бити на сваком следећем такмичењу. Сигурно је да ће бити чудан осећај пратити ван базена све, али увек гледам ствари позитивно, па ћу тако и овог пута. То време посветићу члановима породице, који су лавовски издржали свако одвајање, све оне важне ствари које сам пропуштао због утакмица, такмичења, припрема... Сад је ред да им све то надокнадим.

ГЛАС: Велика шесторка се повукла, ту празнину неће бити лако попунити. Треба ли Србија да брине за будућност репрезентативног ватерпола?

ФИЛИПОВИЋ: Често Дејан Савић прича о томе да се не праве играчи за један олимпијски циклус, већ се одмах после, на пример, Токија размишља не о Паризу, него о Играма које ће бити 2028. Тако је било одувек и то је оно што омогућава да репрезентација увек изнедри по неког новог играча, да се увек пронађе онај који се уклопи у слагалицу. Драго ми је и што и домаћи клубови јачају, то ће појачати конкуренцију, али и смањити бригу о томе да ли Србија има наследнике. Они су већ ту.

ГЛАС: Стефан Митровић је открио да шесторка има велике заједничке планове, да ћете путовати на Кубу, Свету гору... Постоји ли можда још скованих планова који нису откривени јавности?

ФИЛИПОВИЋ: Стефан је открио само делић онога шта припремамо. Нисмо ми само играчи који се окупе у базену и играју заједно, то су пријатељства за читав живот, кумовске везе, нешто што је нераскидиво, где год да сте, и у базену, а и ван њега. То је велика породица која наставља да живи свој живот и баш захваљујући таквој енергији коју производимо кад смо заједно, верујем да ћемо изнедрити гомилу интересантних, нових прича. А понеки план можемо и да поделимо са вама. Кад за то дође време.

ГЛАС: Када дође вријеме да капица буде окачена о клин, је ли у плану да останете у ватерполу, можда као функционер, тренер?

ФИЛИПОВИЋ: За сада је енергија усмерена у два правца, први је ка клубу, Олимпијакосу, да боравак у Грчкој буде плодан, а други је да се посветим породици и да уживамо заједно. О свему након тога има времена за размишљање.

Олимпијакос нови изазов

ГЛАС: Слиједи авантура у Олимпијакосу, који је практично грчка репрезентација појачана са неколико асова са стране. Каква су очекивања и амбиције?

ФИЛИПОВИЋ: Очекивања су увек велика, амбиције највише. Долазим у врхунски клуб, у којем желим да се што пре уклопим и са којим желим да остварујем резултате који се памте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.