Još žive sjećanja na monaške dane patrijarha Pavla

Sudbina blagoveštenjske crkvice pod skromnim krovom pokrivenim šindrom, koji čuva najstarije i najljepše freske Srpske svete gore, na neki način je istorija Srbije u malom.

Blagoveštenje, mali planinski manastir, često je rušen, ali je uvijek obnavljan. Iz njega se bježalo, ali se neko uvijek vraćao. Putopisci su ovaj manastir, u roku od samo nekoliko godina, opisivali čas kao ruinu, čas kao lijepu obnovljenu bogomolju.

"Često pokrivanje i prepokrivanje blagoveštenjske crkve pokazuje koliko je tom manastiru trebalo trpljenja i čvrstine da izdrži nasilje turskog ropstva, mnoštvo eksplozija pri postavljanju železnice i hidrocentrale, kao i nemačko bombardovanje za vreme rata. A onda i prilikom odstupanja okupatora, miniranje i rušenje mostova i propusta u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, kad su od siline eksplozija mnogi zidovi i prozori popucali uz padanje fresaka. Nije bilo lako ni našim divnim svecima na freskama", duhovito je govorio arhimandrit Jovan Radosavljević, hroničar Blagoveštenja i ostalih manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri nad Zapadnom Moravom.

Zapisima o Srpskoj svetoj gori, manastiru Rači i drugim srpskim svetinjama koje su čuvale naše nacionalno sjećanje i pismenost, ali i hajduke i ustanike, on je nastavio tradiciju započetu u vrijeme katalonske najezde na Atos u 13. vijeku. Tad su u divlju klisuru između Ovčara i Kablara došli prvi učeni svetogorski monasi pustinjaci - isihasti. Po strogom tipiku Svetog Save oni nisu mogli da tihuju i podvizavaju samo moleći se u pećinama, već su morali mnogo da čitaju, prepisuju i ukrašavaju knjige. Minijaturne monaške isposnice prerastale su s vremenom u manastire.

Ovaj izuzetni hroničar je iskušeničke dane proveo upravo u Blagoveštenju s još jednim iskušenikom koji je uprkos bolesti pokazivao izuzetan duh. Bio je to Gojko Stojčević, student medicine koji je tokom rata radio u Mataruškoj banji kao učitelj u sabirnom centru za srpsku djecu spasenu iz NDH. Kad je jedan od mališana upao u ledeni Ibar, Stojčević je bez razmišljanja skočio i spasao ga, a potom se teško razbolio. Uprkos bolesti i užasnoj ratnoj i poslijeratnoj nemaštini, njegov duh je bio nesalomiv, dostojan tvrdokorne Srpske svete gore

"Gojko je bio bolešljiv i radio je šta je mogao, a znao je svašta. Izrezivao je od drveta lepe krstove, umeo je svašta da popravi, pa čak i sat da rasklopi i popravi. Obuća se u to vreme nije mogla lako naći. On se za to nije sekirao, već nađe gde bilo par starih cipela bez đona, i od toga koristeći gumu od točka za đon, izradi lepe cipele. Ako nema gume, on izradi đon od drveta. Zbog stalno povišene temperature, koja mu je dosađivala oko dve godine, morao je da leži i miruje. Da bi disciplinovano koristio vreme, on je napravio pokretni nalonj (nosač za knjige) koji je zakačio za krevet da bi mogao ležeći da čita. Čitao je brzo i mnogo - sjeća se arhimandrit Jovan. Gojka je njegovo veliko znanje umalo koštalo glave kad je 1946. u Blagoveštenje došao policajac i počeo da priča o Marksu, Engelsu i komunizmu.

"Gojko je tada stručnije i bolje od njega i od mnogih tadašnjih marksista počeo da mu objašnjava jer je dobro poznavao marksizam. Tad mu je milicioner rekao: 'Pa tebe treba ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaš od mene, ali nećeš tako da sprovodiš u život...'"

Na sreću, iskušenik Gojko je preživio i zamonašio se 1947. u Blagoveštenju. U narodu je pola vijeka kasnije zapamćen kao živi svetac, blagi i skromni patrijarh Pavle, u kome kao da se obnovio duh učenih isposnika Srpske svete gore.

"Ponekad bismo satima razgovarali s njim o raznim životnim i monaškim problemima. Imao je dara da lepo i ubedljivo priča", zabilježio je arhimandrit Jovan.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.