Pozorišna kritika: Ježeva kućica/ Nevaljala princeza

Glas Srpske 01.11.2007 00:00

Piše Luka KECMAN

PRETPOSLEDNjI dan Festivala započeo je nastupom Pozorišta lutaka iz Mostara. U svojoj jubilarnoj 55. sezoni odlučili su se za dobru literaturu i jednu od najboljih priča za decu, ispisanu rukom velikog krajišnika i večitog deteta Branka Ćopića, zvanu "Ježeva kućica". Repertoarski tačan i promišljen potez, pre svega zato što bi ovo Ćopićevo delo trebalo pozorišnim receptom propisati za svaku generaciju, da nauči kako se voli svoja kuća i svoj dom. Reditelj predstave Robert Valtl, koji je ove godine prilično prisutan na festivalu, odlučio se za jednostavan, ravnolinijski pristup, njemu očigledno svojstven, tražeći uporište u tekstu, kostimima-lutkama, i muzici. Od svih ovih elemenata muzički najviše zbunjuje, s obzirom na to da je veoma blizak rok izrazu, i kao takav sam egzistira u predstavi. Niti je tekst takvog organskog sadržaja da bi mogao istrpeti jake rok akorde, niti je kostimima učinjeno bilo kakvo približavanje u tom smislu, što se, takođe, odnosi i na glumačku igru. Otuda najčešće i grleno, rečitativno pevanje koje je svakako u disharmoniji sa lirski intoniranim stihovima Branka Ćopića. Međutim, glumci su ipak ostali na tragu ove lirske priče i vrlo tačno i odmereno igrali koreo pasaže u pauzi pevanja stihova. Vredan pomena je i rad koreografa, Natalije Manojlović, koja je zapravo svojim rešenjima zaslužna za polovinu predstave. Predstava koja se gleda s pažnjom i koja decu ne ostavlja ravnodušnom. Večernji termin je bio rezervisan za Pozorište Puž iz Beograda, sa predstavom "Nevaljala princeza", autora Branka Milićevića i u režiji Slobodanke Aleksić. Predstava koja je premijerno izvedena u proleće 1999, i koja je već dugo na repertoaru, i koja demonstrira jedan stil igre za decu koji je možda te godine bio aktuelan. Retka su pozorišta koja danas posežu za kreveljenjem, bekeljenjem, šutanjem u zadnjicu, udaranjem po glavi i drugim scenskim sredstvima koji pre odgovaraju cirkuskoj šatri nego jednoj pozorišnoj predstavi. Takav izraz je moguć i u pozorištu, ali pod uslovom da ga sprovode cirkuski likovi. Rađena sa namerom da bude predstava za svu decu sveta, kako stoji u podnaslovu na afiši, autor teksta se odlučio za pisanje minimuma teksta, zapravo osnovne fabule, koja je posle lako prevodiva na druge jezike i još lakša za učenje napamet. Potez koji je u praktičnom, marketinškom, smislu vrlo dobar jer se na taj način može igrati zaista po celom svetu. Ali šta je između teksta? Upravo ono što sam naveo na početku ovoga prikaza. Beskrajna ponavljanja u gestovima i fizičkoj radnji, koji se vrlo brzo dešifruju, prepoznaju i time igra postaje predvidiva. Da li se takav pristup dopada deci? Naravno! Koje dete ne voli da gleda cirkus? Koje ne poželi da bude nevaljala princeza ili dobri i pravedni čarobnjak? Koje dete se neće nasmejati na šutanje i udaranje drugog ili pad glumca, namerni ili slučajni? A ostalo? Lik, karakter, zaplet i slično? Princeza je nevaljala i tačka. Koja nije razmažena? Čime mladi stranac, Gojko zavređuje princezinu ruku? Samo svojom fizičkom lepotom ili poseduje i onu, najčešće važniju, duhovnu? Ovakvih i sličnih pitanja koja se nameću posle odgledane predstave je dosta. Možda autori i nisu želeli da se bave njima. Možda im je dovoljno da se odlično zabave sa decom. Imaju apsolutno pravo na to, ali koliko je to vredno festivala, ostaje da se razmisli.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.