I mi vampiri smo ljudi

Glas Srpske 28.07.2007 00:00

Da u Srbiji ima vampira i vampirizma govori slučaj vrača Miloša ili vračara iz Zaječara. Vampiri iz srpskih priča nisu krvoločni, oni samo obilaze porodicu i opominju da im duša nije pronašla mir

Prvi slučaj pojave vampira u Srbiji zabeležen je u 17. veku, u okolnim selima Kruševačkog sreza. Jedini vampir koji je imao ime i prezime je, međutim, Sava Savanović, umetnički lik iz pripovetke "Posle devedeset godina" Milovana Glišića. I danas se u istočnim delovima Srbije, gde je paganstvo jako izraženo, tvrdi da ima vampira. Tu tezu Zaječarci, na primer, potvrđuju čestim izjavama seoskih vračeva, koji kažu: - I mi vampiri smo ljudi! Međutim, istorijska dokumenta tvrde da je jedino vrač Miloš iz banatskog sela Radojevo, zvanično proglašen vampirom, jer mu se iz usta slivao mlaz krvi 15 meseci posle sahrane. U banatskom selu Radojevo, jednom od najstarijih srpskih naselja na granici sa Rumunijom, u 18. veku zabeležena je prava "borba sa vampirima". Reč je zapravo o zvaničnom izveštaju, koji je carskom vojnom odseku u Beogradu oktobra 1732. predao major saniteta Jožef Faredi Tamarski. Major je, inače, po naređenju princa od Virtemberga poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu, da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru 1732. godine. Vrač Miloš U njegovom izveštaju, koji se danas nalazi u bečkim arhivima, navodi se da su meštani tvrdili da su svi umrli žrtve vampira po imenu Miloš, kojem se ne zna prezime. Tamarski tvrdi da je Miloš bio vrač, da je imao pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je bila potvrda njegovih magičnih moći. Major Tamarski je ekshumirao nekoliko pokojnika. Prvo je iskopan Miloš, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije u aprilu 1731. - Kada je uklonjena zemlja i podignuta drvena ploča koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš izgledao je potpuno netaknut, a oči su mu bile širom otvorene, uprkos tome što mu ih je njegova žena zatvorila posle smrti. Tanak mlaz krvi lagano mu se slivao iz usta, a krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, kao i na zemlji ispod ploče - zapisao je Tamarski. Na saslušanju rođaka 11 žrtava saznao je da su umirali u roku od šest do deset dana kopneći. Noću su imali strašne košmare, a nekoliko njih imalo je plavkaste belege na vratu. Osam leševa bilo je u stanju raspadanja, a tela dva pokojnika bila su dobro očuvana. Međutim, poslednja otkopana žrtva, jedna žena, delovala je kao da spava, a njeni udovi bili su savršeno pokretljivi. Tamarski je na osnovu izgleda ta tri leša dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim vampirom Milošem. U izveštaju se takođe navodi da je, pošto su to meštani zahtevali, major Tamarski naredio da se Milošev leš probode kocem, a zatim je, iz straha da će meštani opet iskopati "vampira" po njegovom odlasku, naredio da se leš prelije ugašenim krečom pre nego što se ponovo zatrpa u grobu. Vlada u Beču zainteresovala se za taj fenomen, a izveštaj majora Tamarskog sačuvan je u bečkoj arhivi kao unikatni zapis i originalni dokument tog vremena. Bečka podvala - Dokument iz 18. veka o vampiru Milošu iz banatskog sela Radojevo, koji se nalazi u arhivima u Beču, nije ništa drugo nego želja austrijskih vlasti da demonizuju Srbe. Dokument se bazirao na navodnim faktima, ali i na mitološkom nasleđu Balkana - tvrdi etnolog Bojan Jovanović i dodaje: - Nemačka štampa je iskoristila postojanje dokumenta kako bi Srbe prikazala kao primitivan, arhaični i paganski narod, kome je potreban prosvećen vladar. Berlinska štampa se na senzacionalistički način bavila tom temom i na posredan način pokazivala da je Srbima potreban prosvećen vladar. Mit o vampirima među Srbima, kao i obred otkopavanja i spaljivanja mrtvaca, bio je prisutan još u vreme cara Dušana. U Dušanovom zakoniku objavljenom 1349. otkopavanje i spaljivanje mrtvaca bilo je strogo zabranjeno, a za takav prekršaj moglo je biti kažnjeno i celo selo: "I ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo koje to učini da plati vradžbu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo." Srpski etnolozi tvrde da prema verovanju Srba, vampiri uopšte nisu krvoločni. Za razliku od vampira Miloša, koji je po izveštaju majora saniteta Jožefa Tamarinskog navodno ubio jedanaest osoba pijući im krv, vampiri iz srpskih priča noću samo posećuju srodnike, prave buku i uznemiravaju životinje da bi skrenuli pažnju na sebe. - Srpski vampiri su demoni koji nastoje da se vrate u zajednicu, jer postoji prepreka da se upokoje. Veruje se da su to ljudi koji su za života učinili veliko zlo, a nisu se pokajali i nisu dobili oproštaj. Taj greh je prepreka da im se duša smiri i pošto su izgubljeni posećuju drage osobe koje su ostavili za sobom. U srpskim selima i danas se veruje da vampiri najčešće prvo posećuju svoje žene. Veruje se da vampiri čak i spavaju sa njima, pa one posle rađaju "vampirčiće" - objasnio je Bojan Jovanović. U radovima etnologa pominje se i Petar Blagojević iz Kisiljeva kod Velikog Gradišta, o kome je u avgustu 1725. pisao berlinski "Folkiše cajtung". U tom selu postojala je i vampirica Ruža Vlajna, koja je plašila meštane koji kasno noću prolaze pored groblja. Među poznatijim vampirima je i Arnold Pavle, koji je umro u okolini Beograda, posle čega su u tom kraju napadi vampira učestali. Srbi takođe veruju da mrtvac može da se povampiri i ukoliko prilikom obreda sahranjivanja dođe do greške. Posle toga, sahranjena osoba se "javlja" noću kako bi ljude opomenula da joj je duša ostala neupokojena. Slobodan STANIĆ

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.