Razigrani glumci

Piše Luka KECMAN

GLEDAJUĆI prvu reprizu predstave Učene žene (premijera je bila 20. decembra 2007), velikog francuskog komediografa Molijera, nametale su mi se uvodne rečenice iz njegovog poznatog dela Tartif: ...pozorište ima veliki vaspitni uticaj. Koliko god da lepo i duhovito propovedamo moral, ne postižemo ono što se može postići šalom i satirom. Ako mane podvrgnemo opštem podsmehu, time im zadajemo odlučujući udarac. Ljudi podnesu ukor, ali nikada podsmeh i izrugivanje. Nije ih stid što su slabi, ali ih je stid ako su smešni. Vodeći se ovim razmišljanjem, Molijer je napisao gotovo sve svoje komedije i u svome vremenu doživeo da, upravo zbog njih, bude hvaljen i kuđen do neslućenih razmera. Uspeo je da razotkrije bogatu i raskošnu, baršunastu draperiju društvene i salonske konvencije, i pokaže, ispod nje i iza nje, sakrivene slabosti i mane društva i pojedinca. Prednost je dao komediji karaktera i problemskoj komediji, što je njegovom delu donelo oreol svevremenosti. Zato, svaki put kada se uprava nekog pozorišta odluči da postavi neko njegovo delo, pretpostavlja se da želi da progovori o vremenu u kom živi, kritički naravno. Naše je vreme bogomdano za neku od njegovih priča. Bilo da je reč o bezobzirnom Don Žuanu, lukavom i lažljivom Tartifu, bolesno sebičnom Tvrdici ili Uobraženom rogonji, Školi za žene, Školi za muževe, Mizantropu ili Žoržu Dandenu, moguće je otvoriti večne suprotnosti između: zastarelog i novog, zdrave pameti i gluposti, prirodnosti i neprirodnosti, morala i nemorala. Ozbiljne scenske opozicije koje pružaju neslućene mogućnosti. U Učenim ženama Molijer, pred sam kraj svoga života (1672, Učene žene-1673. umire), ne problematizuje ovu komediju, već u njoj izvrgava ruglu pedanteriju "učenih žena" i delimično postavlja pitanje ljubavi i braka. Zato ova njegova komedija ide u red sa nekolicinom komedija-baleta, koja je najčešće pisao po narudžbini. Očigledno da se reditelj predstave dobro upoznao sa životom i radom Molijera, te je ovaj element baleta uveo i u svoju postavku. Takav pristup je doveo do izuzetno razigranog i maštovitog mizanscena, koji je ponekad znao da bude i sam sebi svrha, te je predstava poprimila zavidan tempo-ritam. Njega sjajno glumački grade mladi glumci NPRS, ali i oni srednje generacije, koji su sada već oslonac repertoara pozorišta. Svoje glumačke vrednosti, po ko zna koji put, potvrđuju Goran Jokić (Krizal), Nikolina Đorđević (Filamenta), Slađana Zrnić (Armanda), Boris Šavija (Trisoten), a posebno Miljka Brđanin-Babić (Anrijeta) koja ovom ulogom definitivno dokazuje da je glumica velikih zadataka, te se u budućnosti može očekivati da ćemo je viđati u još zahtevnijim ulogama. Njena Anrijeta je devojka koja zna šta hoće, koga hoće i kako to sve da ostvari. Čvrsto ugrađena u prirodne zakone, dovoljno je mudra da ih prepozna i ženstvena u izboru sredstava koji će joj pomoći da dođe do cilja. Generaciju mlađih glumaca predvode Zlatan Vidović (Klitandar) i Snježana Štikić (Beliza) koji na najbolji način pravdaju ukazano im poverenje. Iznenađuje veština i brzina pokreta kojom vlada Zlatan Vidović, i koja doprinosi da njegov Klitandar bude izuzetno zanimljiv, čak i sjajan, da mu je govor sporiji i samim tim razumljiviji. Beliza Snježane Štikić je odigrana s merom i tačnim pozicioniranjem u trouglu likova Filamenta, Armanda, Anrijeta, što nimalo nije lak zadatak. Njima uz rame su Branko Janković (Arist), Dragana Marić (Martina), Ognjen Kopuz (Lepin), Velimir Blanić (Beležnik), kao i Maja Manojlović (Vilhelmina), student četvrte godine solo-pevanja u klasi prof. Radmile Smiljanić, koja je otpevala operske arije u jednoj dramskoj predstavi sjajno i tačno. I ovom predstavom NPRS pokazuje da u njemu sazreva jedna nova generacija dramskih umetnika, da traže svoj put i pozorišni izraz i da su svesni toga. Za neke konkretnije ocene i kritike treba sačekati da prođe vreme stvaranja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.