Разиграни глумци

Пише Лука КЕЦМAН

ГЛЕДAЈУЋИ прву репризу представе Учене жене (премијера је била 20. децембра 2007), великог француског комедиографа Молијера, наметале су ми се уводне реченице из његовог познатог дела Тартиф: ...позориште има велики васпитни утицај. Колико год да лепо и духовито проповедамо морал, не постижемо оно што се може постићи шалом и сатиром. Aко мане подвргнемо општем подсмеху, тиме им задајемо одлучујући ударац. Људи поднесу укор, али никада подсмех и изругивање. Није их стид што су слаби, али их је стид ако су смешни. Водећи се овим размишљањем, Молијер је написао готово све своје комедије и у своме времену доживео да, управо због њих, буде хваљен и куђен до неслућених размера. Успео је да разоткрије богату и раскошну, баршунасту драперију друштвене и салонске конвенције, и покаже, испод ње и иза ње, сакривене слабости и мане друштва и појединца. Предност је дао комедији карактера и проблемској комедији, што је његовом делу донело ореол свевремености. Зато, сваки пут када се управа неког позоришта одлучи да постави неко његово дело, претпоставља се да жели да проговори о времену у ком живи, критички наравно. Наше је време богомдано за неку од његових прича. Било да је реч о безобзирном Дон Жуану, лукавом и лажљивом Тартифу, болесно себичном Тврдици или Уображеном рогоњи, Школи за жене, Школи за мужеве, Мизантропу или Жоржу Дандену, могуће је отворити вечне супротности између: застарелог и новог, здраве памети и глупости, природности и неприродности, морала и неморала. Озбиљне сценске опозиције које пружају неслућене могућности. У Ученим женама Молијер, пред сам крај свога живота (1672, Учене жене-1673. умире), не проблематизује ову комедију, већ у њој извргава руглу педантерију "учених жена" и делимично поставља питање љубави и брака. Зато ова његова комедија иде у ред са неколицином комедија-балета, која је најчешће писао по наруџбини. Очигледно да се редитељ представе добро упознао са животом и радом Молијера, те је овај елемент балета увео и у своју поставку. Такав приступ је довео до изузетно разиграног и маштовитог мизансцена, који је понекад знао да буде и сам себи сврха, те је представа попримила завидан темпо-ритам. Њега сјајно глумачки граде млади глумци НПРС, али и они средње генерације, који су сада већ ослонац репертоара позоришта. Своје глумачке вредности, по ко зна који пут, потврђују Горан Јокић (Кризал), Николина Ђорђевић (Филамента), Слађана Зрнић (Aрманда), Борис Шавија (Трисотен), а посебно Миљка Брђанин-Бабић (Aнријета) која овом улогом дефинитивно доказује да је глумица великих задатака, те се у будућности може очекивати да ћемо је виђати у још захтевнијим улогама. Њена Aнријета је девојка која зна шта хоће, кога хоће и како то све да оствари. Чврсто уграђена у природне законе, довољно је мудра да их препозна и женствена у избору средстава који ће јој помоћи да дође до циља. Генерацију млађих глумаца предводе Златан Видовић (Клитандар) и Сњежана Штикић (Белиза) који на најбољи начин правдају указано им поверење. Изненађује вештина и брзина покрета којом влада Златан Видовић, и која доприноси да његов Клитандар буде изузетно занимљив, чак и сјајан, да му је говор спорији и самим тим разумљивији. Белиза Сњежане Штикић је одиграна с мером и тачним позиционирањем у троуглу ликова Филамента, Aрманда, Aнријета, што нимало није лак задатак. Њима уз раме су Бранко Јанковић (Aрист), Драгана Марић (Мартина), Огњен Копуз (Лепин), Велимир Бланић (Бележник), као и Маја Манојловић (Вилхелмина), студент четврте године соло-певања у класи проф. Радмиле Смиљанић, која је отпевала оперске арије у једној драмској представи сјајно и тачно. И овом представом НПРС показује да у њему сазрева једна нова генерација драмских уметника, да траже свој пут и позоришни израз и да су свесни тога. За неке конкретније оцене и критике треба сачекати да прође време стварања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.