Ratko Dmitrović, ministar za brigu o porodici i demografiju Srbije: Kult porodice u našem narodu više ne postoji

Sve ostalo je minorno pred činjenicom da Srbi nestaju munjevitom brzinom, uzalud nam i putevi i automobili, zemlja, fabrike, stanovi, vile i lokali, kad nas biti neće, kaže ministar za brigu o porodici i demografiju u Vladi Srbije Radomir Ratko Dmitrović.

On ističe da Srbija i Republika Srpska trebaju zajedničku strategiju i plan borbe protiv “bijele kuge” i vjeruje da će tako nešto uspostaviti.

- Apsolutno slaganje s obe strane Drine je da je “bijela kuga” problem svih problema i muka veća od svih drugih. Razgovarao sam nedavno o tome s nekim ljudima iz vladajuće koalicije Republike Srpske, uključujući i Milorada Dodika - kaže Dmitrović u intervjuu za novogodišnji broj “Glasa Srpske”.

GLAS: S obzirom na to da je, kako i sami kažete, demografija najozbiljnije pitanje i najveći problem Srbije i Srba, da li ste učinili ono što ste planirali kada ste došli na ministarsku funkciju i kakvi su rezultati?

DMITROVIĆ: Ni iz daleka. Ova vlada je vremenski ograničena na godinu i po dana, što je jezivo malo vremena. Pored toga, u demografiji ne postoji univerzalna formula čija bi primena zaustavila negativne trendove i okrenula ih u suprotnom pravcu. To je mozaik mera plus stanje svesti, uspostavljeno savremenim načinom života. Predložio sam set mera koje su delimično prihvaćene i počeće u Srbiji da važe od 1. januara 2022. godine. Za ove ostale... videćemo. Nadam se i njihovoj primeni, tim pre što neke od njih ne traže budžetska izdvajanja.

GLAS: Neka predviđanja su govorila da će porodična okupljanja usljed epidemije virusa korona doprinijeti rastu nataliteta u 2020. godini, ali to se nije desilo. Da li se situacija promijenila nabolje u protekloj godini i šta kažu demografski podaci?

DMITROVIĆ: I ja sam bio među onima koji su to mislili. Možda je tačnija formulacija da smo to priželjkivali, ali nije se dogodilo. Zašto? Zato što smo otuđeni jedni od drugih, zato što su nam porodice razbijene, ne razgovaramo licem u lice. Čujemo se samo mobilnim telefonima, uglavnom porukama. Sedimo za stolom i “razgovaramo” SMS porukama. Kult porodice u našem narodu više ne postoji.

GLAS: Kada to kaže ministar za brigu o porodici, to zvuči još zlokobnije?

DMITROVIĆ: Svestan sam toga, ali ovo je istina. Naše porodice su razorene, retko se okupljamo, zaboravili smo šta su nedeljni ručkovi, porodična slavlja, razgovori, slušanje starijeg... Sve je to nestalo iz naših života. Ko još sedne u kola ili autobus, kupi cveće i ode majci da čestita rođendan, zagrli je i poljubi. Ili roditeljima, ako su živi, kupi i odnese poklon za godišnjicu braka. Ne, sveli smo to na SMS poruke, klipove, “Kevo srećan ti rođendan”... I gde to vodi? Gde je kraj? Ako nema porodice, nema ni dece. Van porodice, u vanbračnim vezama tu i tamo ima poneko dete. Plašim se da mi Srbi nismo ni svesni u kakvoj teškoj situaciji se nalazimo.

GLAS: Poslije skoro četiri decenije provedene u novinarskoj branši, prešli ste na “drugu stranu” i nešto više od godinu dana nalazite se u fotelji ministra. Kakvi su utisci i da li Vaše sadašnje kolege imaju odnos kakav ste očekivali prema Vašim bivšim kolegama, odnosno prema novinarskoj profesiji?

DMITROVIĆ: Pre svega želim da kažem da ja, do pre godinu dana, nikada nisam poželeo ni pomislio da ću biti ministar. Slučaj okolnosti. Uoči prošlih izbora predsednik SPAS-a Aleksandar Šapić zamolio me da budem na njegovoj listi, kao vanstranačka ličnost. Ta lista je ušla u Parlament, SPAS je napravio koaliciju sa SNS-om i SPS-om i unutar toga dobio jedno ministarsko mesto, odnosno Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. To je ponuđeno meni i tako se nađoh među ministrima. A odnos mojih kolega prema novinarima? Od slučaja do slučaja. Neki su rezervisani, a neki, bogami, ulažu i napor i sredstva da ih što više bude u medijima. U pozitivnom svetlu, naravno. Ima li podmetanja među samim ministrima? Ima. To sam osetio na sopstvenoj koži.

GLAS: Da li su Srbi “izgubili” Kosovo i Metohiju upravo na tom demografskom polju i do kad će pitanje Kosova i Metohije biti neriješeno, odnosno da li će dovijeka biti sa fusnotom?!

DMITROVIĆ: Moj stav je tu savršeno jasan; Kosovo i Metohija je privremeno okupirana teritorija države Srbije. A okupacija je uvek ograničenog trajanja, dužeg ili kraćeg, svejedno je. Kosovo je vekovima bilo pod turskom okupacijom pa je oslobođeno. Tako će da bude i sa ovim stanjem. Tu demografija ne može i ne sme da igra nikakvu ulogu. Da na Kosovu ne živi nijedan jedini Srbin, ono je naše, srpsko. Tu su nam crkve, manastiri, tu nam je duhovna i biološka kolevka. Nema razgovora o odricanju od te svetinje. Što se mene tiče, moguć je specijalni status, visok stepen autonomije, samouprava... samo nije moguće da Kosovo i Metohija ne budu srpski. U ostalom, situacija je jasna; ili je Kosovo u Srbiji ili je u Albaniji. Samostalno i nezavisno ne može da bude. I da ispravim jednu veliku laž, na KiM danas živi oko 900.000 stanovnika, a ne dva miliona, kako se priča. Srba je oko 100.000, a natalitet tamošnjih Albanaca pada iz dana u dan. Nekada je svaka porodica imala po petoro, šestoro dece, danas uglavnom jedno, najviše dvoje.

GLAS: Koja srpska riječ je skuplja - Kosovo ili Jugoslavija?

DMITROVIĆ: Zavisi kako posmatramo ovu dilemu. Jugoslavije je najveća greška u istoriji Srba. Negativne posledice stvaranja Jugoslavije, odnosno potapanja Srbije 1918. godine, Srbi će plaćati doveka. Malo ljudi zna da je Srbija 1915. godine, od Engleske, Francuske i Rusije imala ponudu da postane velika Srbija, u čijem sastavu bi bila cela BiH, cela Dalmacija, Hrvatska do Bjelovara... ali su Pašić i Karađorđević to odbili. Išli su da prave Jugoslaviju. Opširnije o tome u mojoj knjizi “Krst na križu 2”, koja izlazi ovih dana.

GLAS: Vi se kroz dugogodišnji profesionalni angažman i javne nastupe niste libili da ukažete na antisrpsko djelovanje vlasti u Hrvatskoj. Da li ste promijenili stav i kako komentarišete posljednje izjave predsjednika Hrvatske Zorana Milanovića u kojima je nedvosmisleno stao na stranu Republike Srpske i Milorada Dodika naspram bošnjačke politike?

DMITROVIĆ: Bio bih presrećan da me vreme demantovalo, ali nije. O tome pišem i govorim punih 35 godina. Mnogo toga je koncentrisano u mojoj knjizi “Krst na križu”, a ovih dana, rekoh, pojaviće se “Krst na križu 2” Svaka vlast u Hrvatskoj suštinski je antisrpska, pri čemu treba imati u vidi odnos Zagreba, ne samo prema tamošnjim Srbima već i prema Srbiji kao državi. Niko od njih - vlast, opozicija, intelektualna elita - evo već 30 godina kako su osnovali hrvatsku državu, jednu lepu reč za Srbiju nije rekao. Naprotiv, uvek sve najgore. Što se Milanovića tiče, on je čovek nepredvidivog ponašanja. Ja mu ništa ne verujem, a ovo svrstavanje na stranu Dodika i Srpske, vidim kao hrvatski politički pragmatizam

GLAS: Kako ocjenjujete političku bliskost vladajućeg SNSD-a i njenog lidera Milorada Dodika sa legitimnim političkim predstavnicima Hrvata u BiH, konkretno liderom HDZ-a Draganom Čovićem?! Da li će to, što naš narod kaže, izdobriti po Srbe i Republiku Srpsku?

DMITROVIĆ: Sačekajmo. Naša iskustva s hrvatskim političkim idejama i predstavnicima nisu dobra. Mi Srbi u politiku unosimo emocije, drugi to ne rade. Hrvati u političkom smislu imaju odličnog savetodavca u Vatikanu, Katoličkoj crkvi. Dodikov odnos sa Čovićem je primer dobrog razumevanja politike sa srpske strane, u BiH. Ali, samo oprezno.

GLAS: Najviši zvaničnici Srpske i Srbije ponavljaju da odnosi nikad nisu bili bolji i plodonosniji. Da li je to zaista tako i kako gledate na to što je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić poručio da je Kristijan Šmit za njega visoki predstavnik, dok u Republici Srpskoj postoji opšti konsenzus i saglasnost i vlasti i opoziciji da Šmit nema legitimitet, zato što nije potvrđen Rezolucijom Savjeta bezbjednosti UN?

DMITROVIĆ: Tu morate imati na umu vrlo složenu situaciju u kojoj se predsednik Vučić nalazi. Kad to kažem mislim na trenutnu poziciju Srbije. Jasno je svima da Šmit nema legitimitet, a ja se nadam da je jasno i zbog čega Vučić ima drugačiji odnos prema Šmitu nego što ga ima Dodik. Politika je uvek stvar mogućeg, a ne željenog.

GLAS: Da li ste podržali krečenje murala generalu Ratku Mladiću i kako gledate na one koji su od toga napravili političko pitanje i politički problem broj jedan u Srbiji?

DMITROVIĆ: Naravno da nisam podržao, a oni koji od toga prave cirkus, senzaciju, rade to iz obaveze; novac koji su iz inostranstva dobili na ime “borbe protiv srpskog nacionalizma” mora da se opravda. Od njih nikada nećete čudi nijedno slovo o žrtvama na srpskoj strani, za njih je Naser Orić junak i heroj, a svaki Srbin koji je devedesetih imao pušku na ramenu, za ovu bulumentu je agresor i zločinac. Oni od te priče veoma lepo žive. Nema tu ništa novo, već tridesetak godina.

GLAS: Da li predstavnici “druge Srbije” zaista nikada neće moći da razumiju zašto su se tokom devedesetih borili Srbi u BiH i kao rezultat čega je u stvari nastala Republika Srpska?

DMITROVIĆ: Nemojte od njih tako nešto ni da očekujete. Oni su Jugosloveni, antisrbi, njima smeta Srbija počev od imena, oni su odgojeni da se bore protiv “srpskog nacionalizma i hegemonizma”. Oni su uvek na strani neprijatelja Srbije i Srba. Okanite se vi s druge strane Drine takvih iluzija. Ono što o vama misle ekstremisti u Sarajevu isto to misle i ovi iz “druge Srbije”.

Tviter

GLAS: Prilično ste aktivni na društvenim mrežama, prije svega na “Tviteru” na kojem ste na početku ministarskog mandata dočekani na nož. Kako se nosite sa “Tviter” zajednicom i koliko je bitna ta komunikacija nosilaca javnih funkcija sa građanima putem društvenih mreža?

DMITROVIĆ: Meni to uopšte ne pričinjava zadovoljstvo, ali neke stvari u životu morate da radite i bez zadovoljstva. “Tviter” je nužno zlo, na njemu je 80 odsto psihički poremećenih ljudi, ali ta mreža daje mogućnost da određenu informaciju plasirate munjevitom brzinom i to je u mom slučaju razlog što sam tamo.

“Beležnica”

GLAS: Ovih dana na RTS-u okončano je prikazivanje TV-serije “Beležnica profesora Miškovića” čiji ste Vi autor. Kakve su reakcije, s obzirom na to da je to serija koju od svih drugih izdvaja tema kojom ste se bavili?

DMITROVIĆ: Reakcije su iznad mojih očekivanja. Kao što rekoste, serija je tematski različita od svega što se snima u serijskom programu na ovdašnjim televizijama. Ja bih to proširio na ceo Balkan. Svaku epizodu gledalo je od milion i 300.000 do milion i po ljudi. Bavio sam se misterioznim i neobjašnjivim događajima i pojavama, zabeleženim u Srbiji poslednjih šezdesetak godina, a o kojima se skoro ništa ne zna. Upravo pišem scenario za drugu sezonu “Beležnice...” čije snimanje, nadam se, počinje od aprila 2020. godine

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.