Ратко Дмитровић, министар за бригу о породици и демографију Србије: Култ породице у нашем народу више не постоји

Све остало је минорно пред чињеницом да Срби нестају муњевитом брзином, узалуд нам и путеви и аутомобили, земља, фабрике, станови, виле и локали, кад нас бити неће, каже министар за бригу о породици и демографију у Влади Србије Радомир Ратко Дмитровић.

Он истиче да Србија и Република Српска требају заједничку стратегију и план борбе против “бијеле куге” и вјерује да ће тако нешто успоставити.

- Апсолутно слагање с обе стране Дрине је да је “бијела куга” проблем свих проблема и мука већа од свих других. Разговарао сам недавно о томе с неким људима из владајуће коалиције Републике Српске, укључујући и Милорада Додика - каже Дмитровић у интервјуу за новогодишњи број “Гласа Српске”.

ГЛАС: С обзиром на то да је, како и сами кажете, демографија најозбиљније питање и највећи проблем Србије и Срба, да ли сте учинили оно што сте планирали када сте дошли на министарску функцију и какви су резултати?

ДМИТРОВИЋ: Ни из далека. Ова влада је временски ограничена на годину и по дана, што је језиво мало времена. Поред тога, у демографији не постоји универзална формула чија би примена зауставила негативне трендове и окренула их у супротном правцу. То је мозаик мера плус стање свести, успостављено савременим начином живота. Предложио сам сет мера које су делимично прихваћене и почеће у Србији да важе од 1. јануара 2022. године. За ове остале... видећемо. Надам се и њиховој примени, тим пре што неке од њих не траже буџетска издвајања.

ГЛАС: Нека предвиђања су говорила да ће породична окупљања усљед епидемије вируса корона допринијети расту наталитета у 2020. години, али то се није десило. Да ли се ситуација промијенила набоље у протеклој години и шта кажу демографски подаци?

ДМИТРОВИЋ: И ја сам био међу онима који су то мислили. Можда је тачнија формулација да смо то прижељкивали, али није се догодило. Зашто? Зато што смо отуђени једни од других, зато што су нам породице разбијене, не разговарамо лицем у лице. Чујемо се само мобилним телефонима, углавном порукама. Седимо за столом и “разговарамо” СМС порукама. Култ породице у нашем народу више не постоји.

ГЛАС: Када то каже министар за бригу о породици, то звучи још злокобније?

ДМИТРОВИЋ: Свестан сам тога, али ово је истина. Наше породице су разорене, ретко се окупљамо, заборавили смо шта су недељни ручкови, породична славља, разговори, слушање старијег... Све је то нестало из наших живота. Ко још седне у кола или аутобус, купи цвеће и оде мајци да честита рођендан, загрли је и пољуби. Или родитељима, ако су живи, купи и однесе поклон за годишњицу брака. Не, свели смо то на СМС поруке, клипове, “Кево срећан ти рођендан”... И где то води? Где је крај? Ако нема породице, нема ни деце. Ван породице, у ванбрачним везама ту и тамо има понеко дете. Плашим се да ми Срби нисмо ни свесни у каквој тешкој ситуацији се налазимо.

ГЛАС: Послије скоро четири деценије проведене у новинарској бранши, прешли сте на “другу страну” и нешто више од годину дана налазите се у фотељи министра. Какви су утисци и да ли Ваше садашње колеге имају однос какав сте очекивали према Вашим бившим колегама, односно према новинарској професији?

ДМИТРОВИЋ: Пре свега желим да кажем да ја, до пре годину дана, никада нисам пожелео ни помислио да ћу бити министар. Случај околности. Уочи прошлих избора председник СПАС-а Александар Шапић замолио ме да будем на његовој листи, као ванстраначка личност. Та листа је ушла у Парламент, СПАС је направио коалицију са СНС-ом и СПС-ом и унутар тога добио једно министарско место, односно Министарство за бригу о породици и демографију. То је понуђено мени и тако се нађох међу министрима. А однос мојих колега према новинарима? Од случаја до случаја. Неки су резервисани, а неки, богами, улажу и напор и средства да их што више буде у медијима. У позитивном светлу, наравно. Има ли подметања међу самим министрима? Има. То сам осетио на сопственој кожи.

ГЛАС: Да ли су Срби “изгубили” Косово и Метохију управо на том демографском пољу и до кад ће питање Косова и Метохије бити неријешено, односно да ли ће довијека бити са фуснотом?!

ДМИТРОВИЋ: Мој став је ту савршено јасан; Косово и Метохија је привремено окупирана територија државе Србије. А окупација је увек ограниченог трајања, дужег или краћег, свеједно је. Косово је вековима било под турском окупацијом па је ослобођено. Тако ће да буде и са овим стањем. Ту демографија не може и не сме да игра никакву улогу. Да на Косову не живи ниједан једини Србин, оно је наше, српско. Ту су нам цркве, манастири, ту нам је духовна и биолошка колевка. Нема разговора о одрицању од те светиње. Што се мене тиче, могућ је специјални статус, висок степен аутономије, самоуправа... само није могуће да Косово и Метохија не буду српски. У осталом, ситуација је јасна; или је Косово у Србији или је у Албанији. Самостално и независно не може да буде. И да исправим једну велику лаж, на КиМ данас живи око 900.000 становника, а не два милиона, како се прича. Срба је око 100.000, а наталитет тамошњих Албанаца пада из дана у дан. Некада је свака породица имала по петоро, шесторо деце, данас углавном једно, највише двоје.

ГЛАС: Која српска ријеч је скупља - Косово или Југославија?

ДМИТРОВИЋ: Зависи како посматрамо ову дилему. Југославије је највећа грешка у историји Срба. Негативне последице стварања Југославије, односно потапања Србије 1918. године, Срби ће плаћати довека. Мало људи зна да је Србија 1915. године, од Енглеске, Француске и Русије имала понуду да постане велика Србија, у чијем саставу би била цела БиХ, цела Далмација, Хрватска до Бјеловара... али су Пашић и Карађорђевић то одбили. Ишли су да праве Југославију. Опширније о томе у мојој књизи “Крст на крижу 2”, која излази ових дана.

ГЛАС: Ви се кроз дугогодишњи професионални ангажман и јавне наступе нисте либили да укажете на антисрпско дјеловање власти у Хрватској. Да ли сте промијенили став и како коментаришете посљедње изјаве предсједника Хрватске Зорана Милановића у којима је недвосмислено стао на страну Републике Српске и Милорада Додика наспрам бошњачке политике?

ДМИТРОВИЋ: Био бих пресрећан да ме време демантовало, али није. О томе пишем и говорим пуних 35 година. Много тога је концентрисано у мојој књизи “Крст на крижу”, а ових дана, рекох, појавиће се “Крст на крижу 2” Свака власт у Хрватској суштински је антисрпска, при чему треба имати у види однос Загреба, не само према тамошњим Србима већ и према Србији као држави. Нико од њих - власт, опозиција, интелектуална елита - ево већ 30 година како су основали хрватску државу, једну лепу реч за Србију није рекао. Напротив, увек све најгоре. Што се Милановића тиче, он је човек непредвидивог понашања. Ја му ништа не верујем, а ово сврставање на страну Додика и Српске, видим као хрватски политички прагматизам

ГЛАС: Како оцјењујете политичку блискост владајућег СНСД-а и њеног лидера Милорада Додика са легитимним политичким представницима Хрвата у БиХ, конкретно лидером ХДЗ-а Драганом Човићем?! Да ли ће то, што наш народ каже, издобрити по Србе и Републику Српску?

ДМИТРОВИЋ: Сачекајмо. Наша искуства с хрватским политичким идејама и представницима нису добра. Ми Срби у политику уносимо емоције, други то не раде. Хрвати у политичком смислу имају одличног саветодавца у Ватикану, Католичкој цркви. Додиков однос са Човићем је пример доброг разумевања политике са српске стране, у БиХ. Али, само опрезно.

ГЛАС: Највиши званичници Српске и Србије понављају да односи никад нису били бољи и плодоноснији. Да ли је то заиста тако и како гледате на то што је предсједник Србије Александар Вучић поручио да је Кристијан Шмит за њега високи представник, док у Републици Српској постоји општи консензус и сагласност и власти и опозицији да Шмит нема легитимитет, зато што није потврђен Резолуцијом Савјета безбједности УН?

ДМИТРОВИЋ: Ту морате имати на уму врло сложену ситуацију у којој се председник Вучић налази. Кад то кажем мислим на тренутну позицију Србије. Јасно је свима да Шмит нема легитимитет, а ја се надам да је јасно и због чега Вучић има другачији однос према Шмиту него што га има Додик. Политика је увек ствар могућег, а не жељеног.

ГЛАС: Да ли сте подржали кречење мурала генералу Ратку Младићу и како гледате на оне који су од тога направили политичко питање и политички проблем број један у Србији?

ДМИТРОВИЋ: Наравно да нисам подржао, а они који од тога праве циркус, сензацију, раде то из обавезе; новац који су из иностранства добили на име “борбе против српског национализма” мора да се оправда. Од њих никада нећете чуди ниједно слово о жртвама на српској страни, за њих је Насер Орић јунак и херој, а сваки Србин који је деведесетих имао пушку на рамену, за ову булументу је агресор и злочинац. Они од те приче веома лепо живе. Нема ту ништа ново, већ тридесетак година.

ГЛАС: Да ли представници “друге Србије” заиста никада неће моћи да разумију зашто су се током деведесетих борили Срби у БиХ и као резултат чега је у ствари настала Република Српска?

ДМИТРОВИЋ: Немојте од њих тако нешто ни да очекујете. Они су Југословени, антисрби, њима смета Србија почев од имена, они су одгојени да се боре против “српског национализма и хегемонизма”. Они су увек на страни непријатеља Србије и Срба. Оканите се ви с друге стране Дрине таквих илузија. Оно што о вама мисле екстремисти у Сарајеву исто то мисле и ови из “друге Србије”.

Твитер

ГЛАС: Прилично сте активни на друштвеним мрежама, прије свега на “Твитеру” на којем сте на почетку министарског мандата дочекани на нож. Како се носите са “Твитер” заједницом и колико је битна та комуникација носилаца јавних функција са грађанима путем друштвених мрежа?

ДМИТРОВИЋ: Мени то уопште не причињава задовољство, али неке ствари у животу морате да радите и без задовољства. “Твитер” је нужно зло, на њему је 80 одсто психички поремећених људи, али та мрежа даје могућност да одређену информацију пласирате муњевитом брзином и то је у мом случају разлог што сам тамо.

“Бележница”

ГЛАС: Ових дана на РТС-у окончано је приказивање ТВ-серије “Бележница професора Мишковића” чији сте Ви аутор. Какве су реакције, с обзиром на то да је то серија коју од свих других издваја тема којом сте се бавили?

ДМИТРОВИЋ: Реакције су изнад мојих очекивања. Као што рекосте, серија је тематски различита од свега што се снима у серијском програму на овдашњим телевизијама. Ја бих то проширио на цео Балкан. Сваку епизоду гледало је од милион и 300.000 до милион и по људи. Бавио сам се мистериозним и необјашњивим догађајима и појавама, забележеним у Србији последњих шездесетак година, а о којима се скоро ништа не зна. Управо пишем сценарио за другу сезону “Бележнице...” чије снимање, надам се, почиње од априла 2020. године

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.