Podvučeno: Struka piše recept

OCJENA jednog menadžera da zdravstvena ustanova kojom on rukovodi nije profitna organizacija, i da je to što su poslovali sa gubitkom maltene normalna situacija, aktuelizuje pitanje zdravstvenog menadžmenta. Nepoznavanje osnovnih ekonomskih kategorija kao i osnovnog ekonomskog zakona da se uz minimum ulaganja postižu maksimalni efekti u slučaju ovog "menadžera" je zabrinjavajuće. Tačno je da zdravstvena ustanova nije profitna organizacija, ali je i tačno da je to jedan mezoekonomski sistem koji sa stanovišta društvene stvarnosti treba posmatrati kao subjekt ekonomske racionalnosti javne potrošnje. Drugim riječima, zdravstvena ustanova svoju uspješnost u poslovanju treba da izrazi izvršenjem programa zdravstvene zaštite i ostvarenjem dobiti. Dobit se ostvaruje ukoliko su prihodi koji se ostvaruju u zdravstvenoj ustanovi veći od trošenja i angažovanja sredstava prilikom pružanja zdravstvenih usluga. Ukoliko je finansijski rezultat negativan, odnosno ako se poslovalo sa gubitkom, onda se parcijalnim ekonomskim metodama, kakve su mjerenje produktivnosti i ekonomičnosti, pokušava utvrditi problem u procesu funkcionisanja zdravstvene ustanove. Potom se definišu uzroci kao i mjere koje treba preduzeti da se ekonomično posluje. Dakle, treba ispitati da li su nedovoljan broj usluga, neadekvatna cijena i način njihovog plaćanja kao faktori koji utiču na prihod, sa jedne, ili povećani troškovi energije, struje, sanitetskog i potrošnog materijala, lijekova i plata za zaposlene, sa druge strane, uticali na negativan finansijski rezultat. Koliko je pomenutom menadžeru jasno da se o rentabilnosti, kao odnosu ostvarene dobiti i angažovanih sredstava i troškova u slučaju negativnog finansijskog rezultata ne može ni govoriti teško je prosuditi. Drugo pitanje koje se nameće koliko su specifičnosti zdravstvene ekonomije poznate menadžeru. Nepredvidivost zdravstvenih potreba, tražnja za zdravstvenim uslugama je podstaknuta i zavisi od stavova ljekara. Oni imaju informacijsku prevlast, odnosno pacijenti imaju manjak informacija da bi prosudili koje usluge će poboljšati njihovo zdravlje. U javnom sektoru ne postoji direktna veza kupac - prodavac jer osiguranja kupuju usluge za svoje osiguranike, spremnost za plaćanje kod pojedinaca je maksimalna, svi su spremni da se odreknu maksimalnog iznosa novca kako bi sebi obezbijedili kvalitetnu zdravstvenu uslugu... Ovo su samo neke od specifičnosti koje definišu ponudu i potražnju u zdravstvenom sistemu. S druge strane, zdravstvo je intenzivna djelatnost jer je angažovan veliki broj ljudi i sredstava, zdravstvena potrošnja je i investicija u zdravlje koja se da i finansijski izraziti kroz produktivnost zdravog stanovništva i indirektne troškove onih na bolovanju, što ukazuje na sve veći značaj ekonomičnog upravljanja zdravstvenim sistemom. Kako će se pomenuti menadžer snaći sa potencijalnim gubitkom klijenata usljed pojave privatnih zdravstvenih ustanova, eventualnim viškom kapaciteta u pružanju usluga ili u transformaciji kako pridobiti pacijenta, zavisi od toga kakvo je njegovo profesionalno obrazovanje i koliko je spreman da se mijenja i usvaja dodatna znanja iz menadžmenta. Nije teško zaključiti da je pomenuti menadžer neekonomske struke. Naime, svi menadžeri ili direktori zdravstvenih ustanova su mahom ljekari. Čak su se i normativno obezbijedili, pa u većini zdravstvenih ustanova u njihovim statutima stoji da direktor ustanove može biti samo ljekar. Ako uzmemo jednu od najprihvatljivijih definicija menadžmenta, da je to talenat, onda u najgorem slučaju treba ostaviti alternativu da menadžeri odnosno direktori mogu biti pored ljekara i ekonomisti, pravnici... Ako ovome dodamo i političku selekciju kadrova menadžera, onda problem efikasnog funkcionisanja zdravstvenih ustanova postaje jasniji. Imajući u vidu da ništa više nije stabilno, da se poslovno okruženje mijenja brzo i dramatično, da stari način rukovođenja, organizacione strukture, tradicionalno planiranje i kontrola jednostavno ne funkcionišu i da se sve mora mijenjati treba i u zdravstvene ustanove uvoditi menadžment kao znanje, praktično, stručno i univerzalno. Menadžeri moraju biti stručni i ekonomske ili drugih struka a ne samo ljekari, političku selekciju kadrova treba korigovati odabirom najstručnijih ljudi i vremenom potpuno napustiti... Zoran KARALIĆ

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.