Danas i ovdje: Loša burleska

Piše Branimir Bata GRULOVIĆ

SVET ovakav kakav je podseća na običnu, bolje rečeno, na lošu burlesku. Svaki dan smo bombardovani informacijama koje normalni, prosečni um teško može da u toj količini primi, kvalitetno obradi i, naravno, da ih pravilno protumači. Svetski političari svojim izjavama i potezima koje povlače, ali i pojedini događaji u svetu, primoravaju nas da se upitamo ko je tu lud, a ko nije. Drugo pitanje sebi i ne možemo postaviti, analizirajući kontradiktorne stavove SAD koje je u svet plasirala državni sekretar Kondoliza Rajs. Po, naoko, šarmantnoj tamnoputoj, šefici diplomatije SAD, Kosmet mora da, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, postane nezavisna država jer tako hoće Albanci koji žive u južnoj srpskoj pokrajini: "Jer, trenutni status je neodrživ i može da uzrokuje dalju destabilizaciju Balkana." Kako mudro rečeno! To samo pokazuje da su veliki, samo veliki, kad svoju veličinu pokazuju na malima. Jer kad se slično nešto događa u velikoj zemlji, koja je među vodećim ekonomskim silama i najmnogoljudnijoj zemlji sveta, onda je stav istih tih Sjedinjenih Država različit, a retorika državnog sekretara staložena i pomirljiva, uz puna usta insistiranja na međunarodnom pravu. Naime, Kondoliza Rajs je poručila građanima Tajvana da SAD ne podržavaju referendum tamošnjih Kineza, koji hoće da zatraže svoju stolicu u UN, i da se tako i de jure otcepe od Kine, rekavši da SAD podržavaju celovitost Kine. Kad je Srbija u pitanju, SAD bez pardona otkidaju 15 odsto suverene srpske teritorije, da bi tu teritoriju poklonile Albancima koji prave, drugu, novu albansku državu, a kada je Kina u pitanju i samo mrvica, a možda i manje, njene ukupne teritorije, to je, po Amerima, protivpravni čin. Nameće se jedno hipotetičko pitanje: Šta bi bilo da je Srbija velika kao Kina, i da je njena ekonomska moć na nivou koji ima Kina, da li bi SAD i tada podržavale stvaranje nove albanske države? Naravno da ne bi. I obrnuto, da je Kina kao Srbija, da li bi i tada SAD bile protiv zahteva građana Tajvana za stolicom u UN? Odgovor je isti, naravno da ne bi. Isti odgovor bi bio i kad bismo uzeli u razmatranje sve geopolitičke okolnosti. SAD pokazuju svoju snagu samo na onim zemljama koje su politički, ekonomski, teritorijalno i vojno slabe. Treniranje strogoće SAD praktikuju dozirano i promišljeno. Tamo gde ne očekuju veliku štetu po sebe, navaljuju svom silom, bez pardona. Znaju Ameri i da se prevare u svojoj proceni. Setimo se samo intervencije armije SAD u Sijera Leoneu. Na prvi pogled slaba, siromašna, građanskim ratom iznurena država na obali Atlantskog okeana brutalno se osvetila američkim vojnicima, koji su na afričko tlo došli da bi kontrolisali tržište dijamanata, pardon da uspostave pravedan mir. Naravno, vojna intervencija je pravdana potrebom da se zaustave smrt, glad i međuetničko uništavanje, a ne ilegalno tržište dijamanta, koje kontrolišu vođe raznih afričkih pobunjeničkih grupa, u koje su umešane i neke evropske države i neizbežne SAD. To ilegalno tržište donosi velike profite svim akterima u igri. Od zarađenog novca afričke vođe kupuju, šta drugo, nego oružje. I kad se poremeti tržište i kad se pobunjenici osile, SAD intervenišu, uglavnom tajno i uspešno, ali dogodi se da loše procene, nastupe javno i pompezno, ali se povuku poraženi i poniženi. I da ova politička burleska bude kompletna, treba posebno istaći jednostrano raskidanje ugovora između Lakota Indijanaca, potomaka čuvenog poglavice Bika Koji Sedi, i SAD. Indijanci rekoše da više nisu građani SAD, da su ugovori ništavni, proglasivši svoju državu na teritoriji rezervata koji se rasteže kroz pet američkih saveznih država. Pozvali su sve građane koji žive na toj teritoriji da im se pridruže. Još se nije čula zvanična reakcija američke administracije, ali teško je poverovati da će Vašington to da oćuti i zaboravi, kao što nije zaboravio poraz američkog generala Kastera, koji mu je naneo baš Bik Koji Sedi u bici kod Litl Big Horna 1876. godine. Još da Teksas obnovi svoj zahtev za nezavisnost i..., ma sve to i nije tako bitno... ... Vašington i Vol Strit uvek su bili opsednuti pohlepnom ambicijom da vladaju svetskom ekonomijom. Nerealno je izbrisati svaku vladu koja nije popustljiva, a neke su i suviše moćne za takvu strategiju. Postoji jedan ključni element - definisanje neprijatelja kojim se prikriva gramzivost, SAD i njenih evropskih saveznika, koju karakteriše neodoljiva želja za širenjem zapadne civilizacije i zapadne demokratije, ne bežeći od toga da svoju želju ostvare i upotrebom moćnog oružja kojim raspolažu. Sve bi ovo bilo smešno da nije tragično. Ko je ovde lud?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.