Na krilima Koraća: Prije 65 godina Jugoslavija osvojila prvu košarkašku medalju

Godine 1961. Jugoslavija je bila uspešan organizator dva vrlo značajna međunarodna događaja, što joj je podiglo svetski ugled za koji se Titova socijalistička država samoupravljanja i bratstva i jedinstva svesrdno zalagala. Jedan je bio politički – Prva konferencija Pokreta nesvrstanih zemalja, na koju su stigli najviši zvaničnici 25 država i 38 predstavnika revolucionarnih i antikolonijalnih pokreta sa teritorija koje su još bile pod kolonijalnom vlašću, a drugi sportski – Prvenstvo Evrope u košarci. U obe prilike domaćin je bio Beograd, a oba događaja zahtevala su veliki trud i puno para da bi sve proteklo u najboljem redu.

Košarkaški šampionat Starog kontinenta iz 1961, po prvi put održan u Jugoslaviji, bio je specifičan po mnogo čemu. Pre svega po činjenici da je prostor za tako veliko takmičenje osiguran preuređenjem najveće hale Beogradskog sajma, jer grad tada nije imao nijednu adekvatnu sportsku dvoranu.

SAJAM

Do te 1961. evropska košarkaška prvenstva su, uglavnom, organizovana na otvorenom, ponekad i na fudbalskim terenima, jer nije bilo obavezno da se igraju u dvoranama. Do promene je došlo na vrlo neobičan način i to pošto je naš Košarkaški savez (KSJ), po dobijanju domaćinstva šampionata, odlučio da mesto odigravanja bude otvoreni teren na Tašmajdanu. Taj plan je morao da bude promenjen nakon što je delegacija FIBA Evrope, predvođena generalnim sekretarom Vilijamom Džonsom, izvršila poslednju proveru uslova za normalan tok velikog turnira, a tome je "kumovala" kiša koja je pratila trodnevnu posetu evropskih košarkaških čelnika Beogradu.

Organizacioni odbor šampionata, na čijem je čelu bio legendarni Bora Stanković, tada Džonsov zamenik (a kasnije naslednik), bio je doveden u vrlo nezavidnu situaciju, ali odustajanje od domaćinstva nije dolazilo u obzir. Pre svega zato što je to bila sjajna prilika za dalju popularizaciju naše košarke, koja je tek hvatala korak sa najboljima u Evropi, i šansa da se državni tim, sa dobrim izgledima, bori za prvu medalju u svojoj istoriji. Iako su na prethodnom šampionatu, dve godine ranije u Turskoj, "plavi" bili tek deveti, u međuvremenu je formiran vrlo ambiciozan i jak sastav, predvođen Radivojem Koraćem Žućkom, košarkaškom legendom za sva vremena.

"Dobili smo punu podršku od države, a posebno nam je bila značajno razumevanje uprave Beogradskoj sajma i njenog direktora Jaše Rajtera koji su pristali da za naše potrebe, odnosno potrebe Evropskog  šampionata, preurede Halu 1, najveći od nekoliko svojih zatvorenih izložbenih prostora",  zapisao je Bora Stanković u svojim sećanjima na to davno doba.

Za relativno kratko vreme u sajamskoj Hali 1, u skladu sa zahtevima FIBA, postavljen je drveni pod između koševa, a nikle su i tribine za oko 12.000 gledalaca. Nevolja je bilo samo sa elektronikom, jer semafor nije uspevao da registruje trocifrene rezultate. Ozbiljniji problem predstavljalo je i prijavljivanje čak 19 reprezentacija, više nego na bilo kom od prethodnih jedanaest prvenstava Evrope, ali je i on uspešno rešen jer je Beograd, uoči Konferencije nesvrstanih, dobio nove hotelske kapacitete.

"U razvoženju i smeštanju ekipa imali smo, po nalogu države, finansijera celog šampionata, pomoć i vojske, koja nam je stavila na raspolaganje svoje autobuse i džipove", pričao je Stanković kome je, kao predsedniku Organizacionog odbora, uvek na usluzi bio džip sa vojnikom koji ga je po ceo dan vozio gde je bilo potrebno.

OTVARANjE

Prvo prvenstvo Evrope za košarkaše u Beogradu i Jugoslaviji (od 29. aprila do 8. maja) otvorio je generalni sekretar FIBA Vilijam Džons, pred punom sajamskom Halom 1. Odao je priznanje organizatorima za uloženi veliki trud i pozdravio državne selekcije Belgije, Bugarske, Čehoslovačke, Engleske, Zapadne Nemačke, Finske, Francuske, Istočne Nemačke, Grčke, Mađarska, Izraela, Holandije, Poljske, Rumunije, SSSR-a, Španije, Švedske, Turske i Jugoslavije.

Naša reprezentacija nastupila je u tradicionalnim plavim dresovima sa sastavom: Radivoj Korać, Miodrag Nikolić, Slobodan Gordić (OKK Beograd), Ivo Daneu (kapiten), Vital Ajzelt, Marjan Kandus, Miha Lokar (Olimpija – Ljubljana), Nemanja Đurić (Radnički – Beograd), Sreten Dragojlović (Crvena zvezda), Radovan Radović (Partizan), Zvonimir Petričević (Lokomotiva – Zagreb) i Željko Troskot (Zadar). Sa klupe su ih predvodili selektor Aleksandar Nikolić i treneri Ranko Žeravica i Boris Kristančič.

Naši momci, nošeni silnom željom da se popnu na pobedničko postolje i uvek glasnom podrškom navijača, krenuli su sjajno, beležeći pobedu za pobedom. Tukli su Grčku (86:57), Englesku (122:58), Poljsku (72:67), Istočnu Nemačku (82:73), Belgiju (85:59) i Mađarsku (72:66), pre nego što su poklekli pred petostrukim prvakom Evrope SSSR-om (58:75), na kraju kvalifikacione faze za završnicu turnira iz koje su se probili među četiri najbolje ekipe kojima je predstojala borba za medalje. Pobedom nad Francuskom u polufinalnom duelu (75:65) "plavi" su zakazali novi okršaj sa Sovjetima – onaj finalni.

FINALE

U završnom duelu su se, po opštoj oceni, našle dve najbolje reprezentacije: Sovjetskog Saveza od kog se to, kao dugogodišnjeg vladara evropskom košarkom i očekivalo, i Jugoslavije koja je bila najprijatnije iznenađenje turnira. S obzirom na činjenicu da su pred EP, u jednoj prijateljskoj utakmici, pobedili "Zbornaju", u našem taboru je tinjala nada da bi taj podvig mogli ponoviti. To što su "u džepu" već imali srebro trebalo je da im bude dodatni motiv za pravljenje čuda.

Iako je utakmica većim delom bila ravnopravna, "red stvari" na kraju nije poremećen: Sovjeti su došli do svoje šeste uzastopne zlatne medalje, pobedili su sa 60:53. Srebrno odličje naših bilo je prva medalja jugoslovenske košarke na najvećim međunarodnim takmičenjima i snažan podsticaj njenim daljim velikim uzletima, obeleženim osvajanjem i nekoliko najsjajnijih evropskih i svetskih medalja i jednim zlatom na Olimpijskim igrama (u Moskvi 1980). Samo devet godina posle EP u Beogradu naša zemlja je prvi put postala svetski šampion (u Ljubljani 1970), a taj podvig ponovila je još četiri puta. Do sada je stigla i do osam titula prvaka Evrope.

Glavna zvezda nezaboravnog beogradskog finala bio je naš levoruki as Radivoj Korać, proglašen za najkorisnijeg igrača (MVP) i prvog strelca šampionata. Popularni Žućko dao je čak 216 koševa, a prvi iza njega bio je Španac Emilijano Rodrigez sa 130 pogodaka. Najveća atrakcija beogradskog EP 1961. bio je sovjetski reprezentativac Janis Kruminš, sa svojih 218 centimetara ubedljivo najviši košarkaš Evrope. Naš reprezentativac Nemanja Đurić govorio je da je Kruminša bilo nemoguće potpuno ukrotiti jer su ga, osim visine, odlikovali i velika snaga i precizan šut. Zanimljivo je da su Korać i Kruminš imali isti stil izvođenja slobodnih bacanja, inače vrlo redak: obojica su loptu ka košu upućivali odozdo, sa dve ruke. Radivoj Korać (1938 - 1969) je poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Sarajeva, a Kruminš, rođen 1930, preminuo je 1994. u rodnoj Letoniji.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.