Aleksandar Sibinović: Pola vijeka vjernosti pozorišnoj igri

Glumac traje dok ima šansu da se potvrđuje. Čim tu šansu izgubi, mora da veruje u sebe, u svoje vrednosti, ne u smislu kvaliteta, nego u sposobnost da može da dokuči do nekih stvarčica koje pozorišna realizacija zahteva. To zavisi od puno faktora, od politike vođenja nečega, gde on živi i radi, gde su stariji glumci potrebni. Rade Marković, dok se nije razboleo, bio je tražen i te kako, Đuza Stoiljković, koji ima 80 godina, još je aktivan.

Rekao je to u intervjuu za "Glas Srpske" glumac Aleksandar Sibinović, koji ove godine obilježava pola vijeka umjetničkog rada. Stvaralac koji je u teatarskim krugovima svojevremeno bio prepoznatljiv od Ljubljane do Skoplja, zahvaljujući širokoj lepezi likova domaće i svjetske literature, uvijek je visoko ocjenjivan od pozorišne publike, ali i stručne kritike.

* GLAS: Pedeset godina vjernosti sceni. Kada se sada vratite unazad, kako Vam se čine počeci?

SIBINOVIĆ: Želim štošta da zaboravim, jer čovek dok je mlad, treba da se bavi pozorištem. To je moje načelo i kad sam bio jedno vreme pedagog. U glumačkom stasanju zagovarao sam zbilja glumačku beneficiju; ne može se ni misliti, ni delati, ni kretati, ni fizički u nekim šezdesetim i sedamdesetim godinama - sem nekih izuzetaka koji su još uvek moćni - kao što jedan glumac može u dvadesetim, tridesetim ili pedesetim.

Budući da taj posao zahteva predanost, održavanje umne i fizičke kondicije, ja, eto, još uvek trajem i mentalno i fizički. Pošto se Narodno pozorište RS pretvorilo u omladinsko, u kojem, čim ne trebaš, odeš u penziju, budeš zanemaren. Mladi ljudi igraju ono što treba i ne treba. Distanciram se od pozorišta; da li je to prezasićenost, ne znam ili razočaranost u mnogo šta. Verovatno ima svega i svačega. Jedna mladalačka euforija koja me je otisnula, koja me je držala sa svim bogomdanim elementima onoga što sam ja nosio u sebi, počela je negde tamo iza šezdesetih da popušta. Gluma je jedna igra, a taj Bogom dani talenat je ništa drugo nego sposobnost veća ili manja da mlad čovek odbaci svoju stidnost i prepusti se igrarijama.

* GLAS: Koliko u pozorištu postoji zdrava konkurencija?

SIBINOVIĆ: Davno sam rekao da nema te konkurencije, jer konkurencija i takmičenje daju kvalitet. Ako ja želim da budem bolji od vas, onda ta trka ne samo za produkcijom, nego i za kvalitetom i sama ta želja za što boljom produkcijom stvaraju kvalitet. Jer, ako nema proizvodnje, nema ni rada, nema ništa. Stagnira se, tavori. Onda se sve to ne može ni pokazivati, ni glumac, ni reditelj, ni ono delo koje oni treba da pretoče u predstavu.

* GLAS: S obzirom na to da ste glumački bili prisutni na velikim scenama u Sarajevu i Beogradu i mnogim drugim gradovima, kako Vam se čini Banja Luka kao pozorišni grad? SIBINOVIĆ: Banja Luka je mogla zalaganjem gradskih otaca i ljudi koji su radili u kulturi da dobije još jedno alternativno dobro i jako pozorište, koje bi bilo pandan Narodnom pozorištu. Ovako, Narodno pozorište ispada apsolut, po sistemu: "Ja mogu da radim šta hoću, da mi niko ništa ne kaže, jer ja sam jedini." E, tu je problem. Čuo sam da se na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci po svaku cenu prave klase od četiri-pet ljudi koji se prijave na prijemni. Sam taj film je potka budućeg kadra ovog pozorišta. Iskrsne jedno čeljade koje je talentovano, ali samo po sebi, jer da ga uobliči, da ga sprovede i uvede u pozorište nema ko. A i gde će se zaposliti ti ljudi? Stvara se socijalni kadar. Šta će tek biti za deset godina?

* GLAS: Kada se osvrnete na Vaš životni put, kako Vam on iz ove perspektive danas izgleda?

SIBINOVIĆ: Završio sam akademiju 1. septembra 1959. godine, sa desetkom; znači, nedavno sam obilježio 50 godina rada. Odmah sam angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu zahvaljujući svom profesoru Tomislavu Tanhoferu. Igrao sam sa pokojnim Zoranom Ristanovićem u "Magbetu", gde su igrali Milivoje Živanović i Marija Crnobori. Igrao sam tog kraljevića koji treba da bude naslednik i od tada trajem u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imao sam manje uloge, a kada sam diplomirao, odmah sam dobio tri glavne uloge. U to vreme, kada su bile samo tri akademije u ondašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, nije bilo toliko mogućnosti za mladog glumca, koliko danas ima. Sada samo u Beogradu ima četiri-pet akademija. Tad je bilo tri-četiri pozorišta, sad ih ima sedam-osam, znači dupliran je broj. Dobio sam tri glavne uloge, između ostalog Aljošu u "Braći Karamazovima" sa našim poznatim glumačkim imenima, zatim ulogu u "Domu tišine", komadu koji su režirali Jovan Ćirilov i Miroslav Belović. Iskoristio sam ukazanu šansu i furiozno započeo karijeru. Međutim, zbog nekih privatnih razloga morao sam da napustim Beograd. Već 1962. godine našao sam se u vojsci, a posle vojske otišao u Sarajevo. I trajao sam sve do rata. Imao sam sreću zbilja da radim. Stasao sam i glumački, uobličavao se sa velikim rediteljima ondašnje Jugoslavije, počevši od Slavka Jana, Bojana Stupice, mog profesora Tanhofera, Mate Miloševića, Belovića i Minje Dedića, Milenka Maričića, do Ljubiše Georgijevskog. Imam taj presek od Slovenca do Makedonca. Sa Ljubišom sam radio Krležinu "Golgotu", gde sam igrao glavnu ulogu, Pavla.

* GLAS: Šta je ostalo neizbrisivo u Vašem sjećanju?

SIBINOVIĆ: U sećanju neizbrisiva su mi putovanja. Igrao sam na svim važnijim jugoslovenskim scenama. Najviše u beogradskim i sarajevskim pozorištima, tako da mi ti susreti, brojna priznanja i nagrade koje, nažalost, nemam, jer je to popaljeno u Sarajevu, zaista mnogo znače. Radio sam mnogo van pozorišta, naročito na radiju i televiziji. Ono što nisam stigao u pozorištu, odigrao sam na radiju, naročito klasični repertoar.

* GLAS: U čemu je draž radio-drama?

SIBINOVIĆ: Draž je što ste svedeni samo na svoj unutarnji damar, koji kroz reč izlazi u eter. Kad na primer igrate Hamleta u pozorištu, imate njegov gest, njegov pogled, a ovde je sve svedeno na audio, na slušanje. Čovek sa dobrom maštom može da uobliči kao predstavu neku dobro prezentovanu radio-dramu. Dobro da sam se odlučio da obeležim svojih pola veka rada na sceni, jer čini mi se da imam šta da kažem. U tih 50 godina skupili su se mnogi trenuci, prijatni i neprijatni, ali sve je bilo podređeno glumačkoj igri i radosti stvaranja.

Kompleks sredine

* GLAS: Kako komentarišete činjenicu da u Republici Srpskoj postoji jedno profesionalno pozorište, a  festivala svakim danom sve više?

SIBINOVIĆ: Ta megalomanija je kompleks sredine. Vidimo da se nešto održava negde i onda mislimo da treba i mi to da radimo. Sam naslov nacionalnog pozorišta govori mnogo. Nacion je već jedna sveobuhvatna pretenzija. Mi nemamo produkciju. Tako je već poslednjih ne znam koliko godina. Imamo naduvanu predstavu, onu oko koje se bez razloga napravi nekakva pompa, kuloarski sa nekim lobijima. Međutim, kad dođe jedan čovek sa strane, on se pita o čemu se ovde radi, šta ovo treba da bude. Neprilično je sve to doživljavanje sopstvenih preokupacija onoga koji to sprovodi i realizuje do glumačkih trvenja. A i sam glumac ne zna šta radi i zašto radi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.