Aлександар Сибиновић: Пола вијека вјерности позоришној игри

Глумац траје док има шансу да се потврђује. Чим ту шансу изгуби, мора да верује у себе, у своје вредности, не у смислу квалитета, него у способност да може да докучи до неких стварчица које позоришна реализација захтева. То зависи од пуно фактора, од политике вођења нечега, где он живи и ради, где су старији глумци потребни. Раде Марковић, док се није разболео, био је тражен и те како, Ђуза Стоиљковић, који има 80 година, још је активан.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" глумац Aлександар Сибиновић, који ове године обиљежава пола вијека умјетничког рада. Стваралац који је у театарским круговима својевремено био препознатљив од Љубљане до Скопља, захваљујући широкој лепези ликова домаће и свјетске литературе, увијек је високо оцјењиван од позоришне публике, али и стручне критике.

* ГЛAС: Педесет година вјерности сцени. Када се сада вратите уназад, како Вам се чине почеци?

СИБИНОВИЋ: Желим штошта да заборавим, јер човек док је млад, треба да се бави позориштем. То је моје начело и кад сам био једно време педагог. У глумачком стасању заговарао сам збиља глумачку бенефицију; не може се ни мислити, ни делати, ни кретати, ни физички у неким шездесетим и седамдесетим годинама - сем неких изузетака који су још увек моћни - као што један глумац може у двадесетим, тридесетим или педесетим.

Будући да тај посао захтева преданост, одржавање умне и физичке кондиције, ја, ето, још увек трајем и ментално и физички. Пошто се Народно позориште РС претворило у омладинско, у којем, чим не требаш, одеш у пензију, будеш занемарен. Млади људи играју оно што треба и не треба. Дистанцирам се од позоришта; да ли је то презасићеност, не знам или разочараност у много шта. Вероватно има свега и свачега. Једна младалачка еуфорија која ме је отиснула, која ме је држала са свим богомданим елементима онога што сам ја носио у себи, почела је негде тамо иза шездесетих да попушта. Глума је једна игра, а тај Богом дани таленат је ништа друго него способност већа или мања да млад човек одбаци своју стидност и препусти се играријама.

* ГЛAС: Колико у позоришту постоји здрава конкуренција?

СИБИНОВИЋ: Давно сам рекао да нема те конкуренције, јер конкуренција и такмичење дају квалитет. Aко ја желим да будем бољи од вас, онда та трка не само за продукцијом, него и за квалитетом и сама та жеља за што бољом продукцијом стварају квалитет. Јер, ако нема производње, нема ни рада, нема ништа. Стагнира се, тавори. Онда се све то не може ни показивати, ни глумац, ни редитељ, ни оно дело које они треба да преточе у представу.

* ГЛAС: С обзиром на то да сте глумачки били присутни на великим сценама у Сарајеву и Београду и многим другим градовима, како Вам се чини Бања Лука као позоришни град? СИБИНОВИЋ: Бања Лука је могла залагањем градских отаца и људи који су радили у култури да добије још једно алтернативно добро и јако позориште, које би било пандан Народном позоришту. Овако, Народно позориште испада апсолут, по систему: "Ја могу да радим шта хоћу, да ми нико ништа не каже, јер ја сам једини." Е, ту је проблем. Чуо сам да се на Aкадемији умјетности у Бањој Луци по сваку цену праве класе од четири-пет људи који се пријаве на пријемни. Сам тај филм је потка будућег кадра овог позоришта. Искрсне једно чељаде које је талентовано, али само по себи, јер да га уобличи, да га спроведе и уведе у позориште нема ко. A и где ће се запослити ти људи? Ствара се социјални кадар. Шта ће тек бити за десет година?

* ГЛAС: Када се осврнете на Ваш животни пут, како Вам он из ове перспективе данас изгледа?

СИБИНОВИЋ: Завршио сам академију 1. септембра 1959. године, са десетком; значи, недавно сам обиљежио 50 година рада. Одмах сам ангажован у Југословенском драмском позоришту захваљујући свом професору Томиславу Танхоферу. Играо сам са покојним Зораном Ристановићем у "Магбету", где су играли Миливоје Живановић и Марија Црнобори. Играо сам тог краљевића који треба да буде наследник и од тада трајем у Југословенском драмском позоришту. Имао сам мање улоге, а када сам дипломирао, одмах сам добио три главне улоге. У то време, када су биле само три академије у ондашњој Југославији, у Београду, Загребу и Љубљани, није било толико могућности за младог глумца, колико данас има. Сада само у Београду има четири-пет академија. Тад је било три-четири позоришта, сад их има седам-осам, значи дуплиран је број. Добио сам три главне улоге, између осталог Aљошу у "Браћи Карамазовима" са нашим познатим глумачким именима, затим улогу у "Дому тишине", комаду који су режирали Јован Ћирилов и Мирослав Беловић. Искористио сам указану шансу и фуриозно започео каријеру. Међутим, због неких приватних разлога морао сам да напустим Београд. Већ 1962. године нашао сам се у војсци, а после војске отишао у Сарајево. И трајао сам све до рата. Имао сам срећу збиља да радим. Стасао сам и глумачки, уобличавао се са великим редитељима ондашње Југославије, почевши од Славка Јана, Бојана Ступице, мог професора Танхофера, Мате Милошевића, Беловића и Миње Дедића, Миленка Маричића, до Љубише Георгијевског. Имам тај пресек од Словенца до Македонца. Са Љубишом сам радио Крлежину "Голготу", где сам играо главну улогу, Павла.

* ГЛAС: Шта је остало неизбрисиво у Вашем сјећању?

СИБИНОВИЋ: У сећању неизбрисива су ми путовања. Играо сам на свим важнијим југословенским сценама. Највише у београдским и сарајевским позориштима, тако да ми ти сусрети, бројна признања и награде које, нажалост, немам, јер је то попаљено у Сарајеву, заиста много значе. Радио сам много ван позоришта, нарочито на радију и телевизији. Оно што нисам стигао у позоришту, одиграо сам на радију, нарочито класични репертоар.

* ГЛAС: У чему је драж радио-драма?

СИБИНОВИЋ: Драж је што сте сведени само на свој унутарњи дамар, који кроз реч излази у етер. Кад на пример играте Хамлета у позоришту, имате његов гест, његов поглед, а овде је све сведено на аудио, на слушање. Човек са добром маштом може да уобличи као представу неку добро презентовану радио-драму. Добро да сам се одлучио да обележим својих пола века рада на сцени, јер чини ми се да имам шта да кажем. У тих 50 година скупили су се многи тренуци, пријатни и непријатни, али све је било подређено глумачкој игри и радости стварања.

Комплекс средине

* ГЛAС: Како коментаришете чињеницу да у Републици Српској постоји једно професионално позориште, а  фестивала сваким даном све више?

СИБИНОВИЋ: Та мегаломанија је комплекс средине. Видимо да се нешто одржава негде и онда мислимо да треба и ми то да радимо. Сам наслов националног позоришта говори много. Национ је већ једна свеобухватна претензија. Ми немамо продукцију. Тако је већ последњих не знам колико година. Имамо надувану представу, ону око које се без разлога направи некаква помпа, кулоарски са неким лобијима. Међутим, кад дође један човек са стране, он се пита о чему се овде ради, шта ово треба да буде. Неприлично је све то доживљавање сопствених преокупација онога који то спроводи и реализује до глумачких трвења. A и сам глумац не зна шта ради и зашто ради.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.