Uglješa Šajtinac: Nagrade se vremenom zaborave

Zadatak da napišem književno delo o Srbiji i regionu danas strastveno bih odbio.

Ima pisaca koji se nalaze u tome, ima stranaca kojima bi to bilo čak egzotično i radili su već slične stvari, ali, hvala, ne! Neka me neko pozove na drugi kraj sveta da o onome što tamo vidim pišem. Neki idilični region još bolje, lepi predeli, prijatne klime, hemingvejština - neki kratak, epski naslov, melanhodramatična novela. Puno ljubavi.    

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” književnik Uglješa Šajtinac, dobitnik nagrade “Zlatni suncokret” za knjigu “Sasvim skromni darovi”, koju je objavila Izdavačka kuća “Arhipelag”. “Sasvim skromni darovi” su bili i u užem izboru za NIN-ovu nagradu.

* GLAS: Šta je bio glavni pokretač da napišete ovo djelo u epistolarnoj formi koje spaja dva brata geografski udaljena, a emotivno povezana?

ŠAJTINAC: Ono što sam osećao da može da me natera da završim priču, kad je jednom započnem. Eto, taj naizgled “pleonazam”, “dva brata… emotivno povezana”. Ne mora da znači da rodna bliskost podrazumeva i emotivnu. Ovo drugo se stiče. Sticao sam je tokom pisanja, i sa njima dvojicom i sa njihovom sestrom, majkom i ocem - ovo troje nekako svaki put ostanu nespomenuti. Verujem da sam uspeo u nečemu sve dok se priča samo o odnosu dva brata, tako sve drugo iz romana ostaje da se otkrije.

* GLAS: Kako nagrade djeluju na Vas, kao podsticaj ili nastavljate istim tempom? Kako ocjenjujete kvalitet književnih nagrada u Srbiji?

ŠAJTINAC: Nastavljam “istim tempom”. Za dela je važno da se čitaju, a nagrade se vremenom i zaborave. Jedino je teško dočekati to vreme. Nagrada vas izdvoji, a to nije baš nužno. Oni koji bi vas rado popljuvali, tako izdvojenog konačno to mogu da učine sa zadovoljstvom. U grupi najčešće, kao pri kamenovanju. Svakako, bolji i uzvišeniji je osećaj biti nasuprot takvima. Mogu čak da kažem da je reč o uzvišenoj samoći i izdvojenosti. “Uspeh je prva smrt”, veli jedan mudrac iz moje okoline.

* GLAS: Vaša drama “Hadersfild” sa uspjehom je postavljena na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dobijala nagrade, ali je i ekranizovana u istoimenom filmu. U čemu je za Vas najveći uspjeh ovog komada, koji je nagrađen i na “Teatar festu” u Banjaluci?

ŠAJTINAC: To samo Gospod zna. Ljudi su pronašli nešto blisko u atmosferi, u junacima, u okruženju i svetu tog komada, nešto što ih se ticalo, eto, da pokušam da objasnim nekako. Jesam nagrađivan i proslavljen tom dramom, ali, premijera u prijedorskom teatru i dodela nagrade u Banjaluci meni su posebno dragi događaji. Eto, još jedan primer da nema “malih” i “velikih” nagrada.

* GLAS: Gdje je mjesto pisca u Srbiji danas i koliko se čuje njegov glas?

ŠAJTINAC: Prvo, gde je mesto Srbiji bez pisaca ili sa njima? Dakle, ne zanima me gde je Srbija. Ni Svet gde je. Sve zajedno nije tamo gde sam se nadao, a verovatno je i većini jasno da čitav Svet nije daleko dogurao. Zato me više zanima da Srbiji ostavim utisak o njoj samoj kroz ono što pišem, a još više Svetu koji sve zajedno sa Srbijom nosi na svojim plećima pisce, ljude, sve stvorove na ovoj planeti kao što pseto vuče svoje buve. Kulturno se hranim preostalom krvlju ovog sveta, želim da mislim da sam orao, bivajući sve više buva. Mesto pisca treba da je u njegovim knjigama, a knjiga u rukama onih koji u ispisanim stranicama mogu da pronađu odgovore na ono što je samo njima važno.

* GLAS: Koju ocjenu biste dali pozorišnom životu Srbije (iako je teško generalizovati)?

ŠAJTINAC: Život kao takav! Neki su u njemu življi a neki ne, svejedno, ja nisam deo toga. Poslednju premijeru imao sam pre tri godine, ni tada se nije radilo u “uslovima”. Sad je još gore. Kultura se ili prostituiše i iz tog braka rađaju se kopilad jeftine zabave ili je toliko marginalizovana ako želi da ostane časna da je na kraju niko “oženiti” neće, te ostaje baba-devojka. Muzeji, pozorišta, biblioteke, opere, baleti, galerije i kulturni centri rade na “samoodrženju”, država je u talasu priprema za “političke promene”, Svet se sprema za još jedan rat, bla, bla… Priča se o “smaku sveta” a on je tu, svaki dan. Užas je što perspektive za mlađe umetnike nema, studenti umetničkih akademija oplakuju se kao što su nekad oplakivani mladići i devojke pred postrig ili stupanje u manastirsko sestrinstvo.

Književna scena

* GLAS: Kakva je književna scena Srbije danas? Koga čitate od domaćih pisaca i koja djela biste izdvojili kao kvalitetna?

ŠAJTINAC: Puno se piše. Nekoliko stotina romana se uzima u obzir za pomenutu NIN-ovu nagradu. Pitajte članove žirija šta su sve morali da čitaju, to nije pitanje za mene, za kritičare jeste. Čitam dela koja nekako stignu do mene, posao i obaveze ne dopuštaju mi da čitam sve i svašta. Knjige prijatelja koji se sete da pošalju primerak, nešto što mi doture poznanici - redovno čitam poeziju svog oca, kome pomažem da prelama i sastavlja tekstove u kompjuteru. Prošle godine čitao sam Tešina, roman prvenac M. Vujčića.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.