Угљеша Шајтинац: Награде се временом забораве

Задатак да напишем књижевно дело о Србији и региону данас страствено бих одбио.

Има писаца који се налазе у томе, има странаца којима би то било чак егзотично и радили су већ сличне ствари, али, хвала, не! Нека ме неко позове на други крај света да о ономе што тамо видим пишем. Неки идилични регион још боље, лепи предели, пријатне климе, хемингвејштина - неки кратак, епски наслов, меланходраматична новела. Пуно љубави.    

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” књижевник Угљеша Шајтинац, добитник награде “Златни сунцокрет” за књигу “Сасвим скромни дарови”, коју је објавила Издавачка кућа “Aрхипелаг”. “Сасвим скромни дарови” су били и у ужем избору за НИН-ову награду.

* ГЛAС: Шта је био главни покретач да напишете ово дјело у епистоларној форми које спаја два брата географски удаљена, а емотивно повезана?

ШAЈТИНAЦ: Оно што сам осећао да може да ме натера да завршим причу, кад је једном започнем. Ето, тај наизглед “плеоназам”, “два брата… емотивно повезана”. Не мора да значи да родна блискост подразумева и емотивну. Ово друго се стиче. Стицао сам је током писања, и са њима двојицом и са њиховом сестром, мајком и оцем - ово троје некако сваки пут остану неспоменути. Верујем да сам успео у нечему све док се прича само о односу два брата, тако све друго из романа остаје да се открије.

* ГЛAС: Како награде дјелују на Вас, као подстицај или настављате истим темпом? Како оцјењујете квалитет књижевних награда у Србији?

ШAЈТИНAЦ: Настављам “истим темпом”. За дела је важно да се читају, а награде се временом и забораве. Једино је тешко дочекати то време. Награда вас издвоји, а то није баш нужно. Они који би вас радо попљували, тако издвојеног коначно то могу да учине са задовољством. У групи најчешће, као при каменовању. Свакако, бољи и узвишенији је осећај бити насупрот таквима. Могу чак да кажем да је реч о узвишеној самоћи и издвојености. “Успех је прва смрт”, вели један мудрац из моје околине.

* ГЛAС: Ваша драма “Хадерсфилд” са успјехом је постављена на сцену Југословенског драмског позоришта, добијала награде, али је и екранизована у истоименом филму. У чему је за Вас највећи успјех овог комада, који је награђен и на “Театар фесту” у Бањалуци?

ШAЈТИНAЦ: То само Господ зна. Људи су пронашли нешто блиско у атмосфери, у јунацима, у окружењу и свету тог комада, нешто што их се тицало, ето, да покушам да објасним некако. Јесам награђиван и прослављен том драмом, али, премијера у приједорском театру и додела награде у Бањалуци мени су посебно драги догађаји. Ето, још један пример да нема “малих” и “великих” награда.

* ГЛAС: Гдје је мјесто писца у Србији данас и колико се чује његов глас?

ШAЈТИНAЦ: Прво, где је место Србији без писаца или са њима? Дакле, не занима ме где је Србија. Ни Свет где је. Све заједно није тамо где сам се надао, а вероватно је и већини јасно да читав Свет није далеко догурао. Зато ме више занима да Србији оставим утисак о њој самој кроз оно што пишем, а још више Свету који све заједно са Србијом носи на својим плећима писце, људе, све створове на овој планети као што псето вуче своје буве. Културно се храним преосталом крвљу овог света, желим да мислим да сам орао, бивајући све више бува. Место писца треба да је у његовим књигама, а књига у рукама оних који у исписаним страницама могу да пронађу одговоре на оно што је само њима важно.

* ГЛAС: Коју оцјену бисте дали позоришном животу Србије (иако је тешко генерализовати)?

ШAЈТИНAЦ: Живот као такав! Неки су у њему живљи а неки не, свеједно, ја нисам део тога. Последњу премијеру имао сам пре три године, ни тада се није радило у “условима”. Сад је још горе. Култура се или проституише и из тог брака рађају се копилад јефтине забаве или је толико маргинализована ако жели да остане часна да је на крају нико “оженити” неће, те остаје баба-девојка. Музеји, позоришта, библиотеке, опере, балети, галерије и културни центри раде на “самоодржењу”, држава је у таласу припрема за “политичке промене”, Свет се спрема за још један рат, бла, бла… Прича се о “смаку света” а он је ту, сваки дан. Ужас је што перспективе за млађе уметнике нема, студенти уметничких академија оплакују се као што су некад оплакивани младићи и девојке пред постриг или ступање у манастирско сестринство.

Књижевна сцена

* ГЛAС: Каква је књижевна сцена Србије данас? Кога читате од домаћих писаца и која дјела бисте издвојили као квалитетна?

ШAЈТИНAЦ: Пуно се пише. Неколико стотина романа се узима у обзир за поменуту НИН-ову награду. Питајте чланове жирија шта су све морали да читају, то није питање за мене, за критичаре јесте. Читам дела која некако стигну до мене, посао и обавезе не допуштају ми да читам све и свашта. Књиге пријатеља који се сете да пошаљу примерак, нешто што ми дотуре познаници - редовно читам поезију свог оца, коме помажем да прелама и саставља текстове у компјутеру. Прошле године читао сам Тешина, роман првенац М. Вујчића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.