Radoman Kanjevac: Pišem na granici ispovijesti i iskustva

Ovakve međužanrovske knjige su u ovim našim državama pisali uglavnom pesnici. Ako izuzmemo Andrića i "Znakove kraj puta", koji zapravo predstavljaju opšte mesto i sinonim za tu vrstu knjiga, skoro svi ljudi u srpskoj književnosti koji su pisali ovu vrstu knjiga zapravo su bili pesnici. Od Duška Radovića, koji je pisao takve zapise u tom nekom međužanru, preko Bećkovića, koji ima jednu takvu knjigu, do Dučića "Blago cara Radovana",… Redom su to bili ljudi skloniji poeziji nego prozi.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Radoman Kanjevac, književnik, objašnjavajući zašto njegova posljednja knjiga "Prodavnica magle" nije nastavila pjesničku liniju njegove bibliografije, već se stilski i tematski naslonila na njegovu knjigu kratke prozne forme "Čovek iz senke", objavljenu davne 2010. godine. Kako ovaj kultni autor, novinar i publicista navodi nova knjiga je jedna vrsta crtica ili hronike o ljudima i njihovim ćudima, pisana bez definisanih kriterijuma, osim unutrašnje potrebe da nešto zapiše.

- To su me svi pitali, da li sam unapred smislio teme pa sam onda pisao. Ne, pišem s vremena na vreme nešto što mi se učini da ne bi bilo loše da čovek zapiše, da bi možda bilo zanimljivo i nekom drugom da to čita. Pesnik s vremena na vreme ima potrebu da sem poezije piše i nešto drugo. Međutim, Brodski je rekao da je duža forma nešto što kao pesnik po svom habitusu ne podnosi. Tako da je ovo, kao i poezija, zapravo jedna kratka forma. Međutim, koliko god se to razlikuje od zbirke pesama, iz tih knjiga se uvek vidi zapravo da ih je pisao pesnik, rekao je Kanjevac.

GLAS. Kada smo već kod poezije, dugo niste izdavali, skoro 15 godina je prošlo od knjige simbolično nazvane "Kraj poezije". Ostavljali ste tokom karijere utisak radoholičara i teško je povjerovati da niste pisali deceniju i po.

KANjEVAC: Nisam nikada bio radoholičar, naprotiv ja sam vrlo lenj čovek (smijeh), ali sam radio različite stvari u životu koje su ostavile neki širi utisak. I onda ljudi misle da sam ja mnogo radio, iako, zapravo nikad nisam. Radio sam neke druge stvari. Osam godina sam bio urednik na Radio Beogradu, a to je jedan, kako kažu Amerikanci, dnevni posao. Oduzima čoveku puno vremena i energije. Čovek sam koji ne ume da radi dve, tri stvari u isto vreme posvećeno i ozbiljno. I onda sam manje objavljivao, ali sam pisao. Objaviću iduće godine novu knjigu poezije, mislim da će se zvati "Grešne misli na svetim mestima". To što nisam desetak godina ništa objavljivao, ništa ne znači. Ako je valjano nešto od toga što sam do sada napisao, to je dovoljno, po mom mišljenju, u životu. Ionako će me ljudi pamtiti po jednoj pesmi, verovatno. I ako sam tu pesmu napisao do sada, dosta je za moj, mali, skromni, pesnički život.

GLAS: Koliko je generalno novinarstvo oblikovalo Vaše pisanje? Mislim na književni rad, posebno u tom segmentu komunikativnosti i jednostavnosti.

KANjEVAC: Pišem razumljivo. Mislim da treba pisati razumljivo.

Najlakše je pisati komplikovano. Mislim da je Borhes rekao da pesma koju bi razumeo samo jedan čovek ne zaslužuje da bude objavljena. Uveren sam da treba pisati tako da vas svako razume. Ovo je jedna knjiga na nekoj tankoj granici između ispovesti i iskustva. Svaka je knjiga neka vrsta ispovesti, kao što je svaka pesma neka vrste molitve. Zašto kažem ispovesti? Zato što je ona veoma lična na neki način. Raspon se kreće unutar duboko ličnih tema. Prvi put sam pisao, recimo, o smrtnosti, o majci, zavičaju, o nekim temama o kojima nisam pisao ranije. Dakle, dotakao sam se tih nekih veoma ličnih impresija, utisaka, do tih tema kojima su  se svi ljudi bavili. Mislim da je teško uspostaviti veze između novinarstva i ovakvih knjiga.

GLAS: Ipak, postoji u Vašem pisanju danas skrajnuta novinarska vještina da svakom rečenicom pogađate u srž.

KANjEVAC: Istina, to jeste veština koja se izbrusi, u novinarstvu. U jednom segmentu ovakva knjiga može da se poredi sa nekim novinarskim stvarima. Ona jeste posmatrač koji gleda na pojave, na ljude, na stvari sa strane. Inače, delim sve ljude na učesnike i posmatrače. Ili učestvuješ ili osmatraš i politički život i sve drugo. Međutim daleko od toga da ima neki privid objektivnosti, ona je veoma lična, vrlo intimna, na neki način ličnija od nekih mojih knjiga poezije. I onaj ko bi želeo mene da upozna najbolje bi bilo da pročita ovu knjigu ili još bolje bi bilo da pročita ovu knjigu umesto da upozna mene (smijeh). U knjizi sam iskreniji nego u razgovoru. E sad šta je to što čoveka podstiče da bude iskren i da napiše nešto što ne bi izgovorio? To je veliko pitanje koje bi se moglo postaviti svim piscima. Često su pisci stidljivi ljudi koji napišu nešto što bi vam prećutali u normalnom razgovoru. U ovoj knjizi napisao sam dve, tri rečenice za koje bih voleo da ih nikad nisam napisao u životu, jer se odnose na neke moje lične gubitke. Tako da je to pre svega jedna zaista lična knjiga.

GLAS: Kako ste završili u novinarstvu? To je krenulo još u srednjoj školi, ako se ne varam, pišući za neke omladinske časopise pa onda radio, "Indeksovo pozorište", OK kanal… Kako Vam s ove distance izgleda taj novinarski period i kako Vam novinarstvo danas izgleda?

KANjEVAC: Bolje je da to ne komentarišem. Mislim da je dobar novinar onaj iz čijeg teksta ne morate saznati njegov politički stav. A živimo u vremenu u kojem su svi opredeljeni i svi imaju svoje stavove. Današnji novinari su ostrašćeniji od učesnika u političkom životu. Kao student počeo sam da se bavim novinarstvom. Pisao sam za omladinske novine pa sam počeo da pišem za "Indeksovo pozorište" na Radiju 202, potom sam tu radio kao glavni urednik tri godine. Onda sam bio glavni urednik OK kanala, koji je bio prva nezavisna televizija u Srbiji. Nekako sam počeo kao neki glavni urednik i završio karijeru kao glavni urednik Drugog programa Radio Beograda. I nekako sam više uređivao nego što sam se bavio novinarstvom. Mislim da između novinarstva i poezije postoji jedna velika razlika. Novinarstvo je pre svega poštovanje pravila. Da čovek bude što je moguće više nezavistan, neutralan, objektivni posmatrač događaja, a poezija je odstupanje od pravila. U poeziji je originalnost važna, a u novinarstvu je važna objektivnost.

GLAS: Pisalo se i govorilo dosta o Vašem djelovanju u vodama rok muzike, posebno o saradnji sa "Galijom". Zašto ste baš kao autor izabrali da sarađujete sa "Galijom", oni su tada bili, objektivno gledano, srednjostrujaški rok bend, dok ste Vi, sudeći po onome što ste radili u novinarstvu, uvijek bili nekako malo radikalniji i provokativniji?

KANjEVAC: Voleo sam te ljude, sa njima sam letovao, družili smo se. Inače volim taj južnjački mentalitet i onda smo se poslovno porazgovarali u jednom momentu da im nešto napišem. Zaista, kada smo počeli da sarađujemo oni su bili na jednoj, da kažem, silaznoj putanji, objavili su četvrti album koji nije prošao baš Bog zna kako. Želeo sam da im malo pomognem, rekao sam: "Da vam ja napišem nekoliko pesama?", ali sam dodao da hoću da pišem pod uslovom da radim tri albuma. Oni su prihvatili taj uslov stvarno i onda sam ja smislio te neke koncepte u vezi sa trilogijom o slobodi i istoriji.

GLAS: Znači Vi ste to svjesno planirali, nije bilo spontano?

KANjEVAC: Moj lični ukus dosta se razlikovao od njihovog, jer ja sam iz generacije novog talasa. Voleo sam novotalasne bendove, Džonija Štulića i slične stvari. Sa druge strane imao sam želju i način da pomognem, voleo sam te ljude. E sad, ne samo što je moj ukus drugačiji, nego kad pišete pesme, stihove na muziku, ta pesma je uvek neka vrsta kompromisa između autora teksta i onoga koji je interpretira. Vi morate da pišete... Za čoveka nekoga. Da pišete pesmu u kojoj će ljudi njemu verovati, a ne vama kao tekstopiscu. I normalno je da se ja kao čovek razlikujem od onoga ko interpretira pesmu. Ja sam ono što se nalazi u mojim knjigama. Ovo što "Galija" izvodi to sam delimično ja, delimično je nešto izvođačevo, logično.

GLAS: Pomenuta trilogija slobodarskih albuma "Daleko je sunce", "Korak do slobode" i "Istorija, ti i ja", gledano iz ove perspektive, djeluje kao jedna vrsta zloslutnog proročanstva, iz kojeg se čuje da država u kojoj Vi pišete klizi ka raspadu, iako je to tada teško bilo povjerovati.

KANjEVAC: To sam osećao, nisam ništa prorokovao, to je jednostavno osećaj koji čovek ima. Mislim da je to pesnicima u principu svojstvo, da napišu nešto kao predviđanje događaja. Mogao je svako ko je objektivno gledao da pretpostavi šta će se tu desiti, ali zanimljivo je recimo da sam napisao stih: "Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši Avala" u pesmi "Da li si sanjala" 1986. godine", a Avala je srušena 1999. godine. Napisao sam stih: "Od oluje do oluje, šta je tu je" u pesmi "Trube" recimo, 1990. godine, a "Oluja" je bila 95. godine. Dakle, ko je mogao znati 1990. godine da će se ta, što kažu Hrvati, vojno-redarstvena akcija zvati "Oluja". Kad "Galija" to peva izgleda kao da se odnosi na tu nesrećnu "Oluju". Dakle, to se događa u umetnosti. To je na neki način bilo predviđanje, ali mislim da je još više pitanje osećaja.

GLAS: Generalno, s kim od muzičara ste najbolje sarađivali, u smislu da ste najlakše stigli do gotove forme pjesme?

KANjEVAC: Pa sa "Galijom" definitivno. Osim za "Galiju" pisao sam samo tu pesmu "Od Splita do Beograda" za Viktoriju i Dinu Dvornika. Nešto sam malo pomagao "Ju grupi" i Bati Zlatkoviću, klavijaturisti "Galije, ali, u suštini sam samo sa "Galijom" radio ozbiljno na pet albuma. I zanimljivo je da me ljudi i danas pitaju, na svim književnim večerima: "Šta misliš da neko odsvira dve, tri pesme"? Odgovorim, neka odsvira, iako sam poslednju pesmu za "Galiju" napisao pre 32 godine. Čuveni francuski pesnik Alen Boske je rekao da za razliku od romana, koji je u vezi sa svojim vremenom, dobra pesma će uvek biti dobra pesma. Dobra pesma nikad neće postati loša. Volim i to vreme i nešto od tog zajedničkog rada na lepoj pesmi, što je postojalo samo u rokenrolu.

GLAS: Poezija je usamljenički posao?

KANjEVAC: Jeste. Pisanje knjiga je usamljenički posao, a rad na rokenrol albumu je bio nekako kolektivan i njega imate samo u pozorištu, na filmu i u rokenrolu. To mi ponekad stvarno nedostaje, da radim nešto sa nekoliko ljudi.

GLAS: Dobro funkcionišete u toj odmetničkoj poziciji ili je prosto rečeno poezija izabrala Vas?

KANjEVAC: Pesnik mora da se rodi. Od toga ne možete pobeći. Samo je pitanje da li nađete taj put. Ja sam i u novinarstvu bio neka vrsta odmetnika. Neko ko je stalno tražio nekog đavola. I provocirao. To je takođe pesnička osobina. Pesnici stalno imaju potrebu da vas provociraju, da urade nešto čudno, neobično, što ljudi ne očekuju. Nešto što nije konvencionalno. Pisao sam i kao mlad neke pesme. Uvek sam imao tu vrstu afiniteta prema poeziji umesto prema romanu. Da li će to imati nekog odjeka u vreme romana? Teško. Ali u suštini, pesnik piše zbog sebe. Pravi pesnici su samo oni koji pišu iz zadovoljstva.

GLAS: Iznijeli ste jednom prilikom zanimljiv stav da je rokenrol kao lijevo orijentisana umjetnost izgubio svoj značaj sa propašću lijeve ideologije na društvenom planu. Živimo u vremenu kada se ljevičari bave svim osim radničkom klasom, a desnica širi svoj uticaj. Očekujete li neku reakciju sa druge strane, makar kulturološku?

KANjEVAC: O tome sam nešto pisao u ovoj knjizi. Meni se nekako čini da socijalizam nije rekao svoje. To što mi pamtimo taj poredak u nekim vrlo rigidnim varijantama kakve su vladale u Sovjetskom Savezu ili Istočnoj Njemačkoj i tako dalje. Ne znači da se ta ideologija, koja se suštinski bavi ravnopravnošću ljudi, pravima potlačenih i socijalnom pravdom, neće na neki način vratiti. Nije normalno da jedan odsto ljudi na ovoj planeti ima više bogatstva nego 99 odsto drugih ljudi. Istina je da je levica sada nažalost u velikoj defanzivi u odnosu na neka vremena ranije.

Levica je bila važna nakon Drugog svetskog rata. Filozofi su svi bili levičari. Komunistička partija je bila na vlasti u nekim zapadnim zemljama poput Italije ili Francuske, a danas praktično u tim zemljama više nema klasične levičarske partije. Sada je desnica u nekoj vrsti ofenzive, ali čini mi se da će iskonska potreba za pravdom dovesti do toga da se obnova levice konačno desi. Da li će se to desiti nakon nekog velikog potresa kao što je Drugi svetski rat? Moguće. Jer je neki zemljotres neophodan da bi se malo prodrmao ovaj haos u kojem danas živimo.

Planovi

GLAS: Trenutno promovišite "Prodavnicu magle", ali pretpostavljamo da nećete čitaoce ostaviti ponovo 15 godina bez knjige.

KANjEVAC: Pa neću sigurno, čovek sam u penziji. Sad imam više vremena, možda ću češće objavljivati, ali ne prečesto. Ako sam napisao nešto da valja, već sam to objavio.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.