Радоман Кањевац: Пишем на граници исповијести и искуства

Овакве међужанровске књиге су у овим нашим државама писали углавном песници. Ако изузмемо Андрића и "Знакове крај пута", који заправо представљају опште место и синоним за ту врсту књига, скоро сви људи у српској књижевности који су писали ову врсту књига заправо су били песници. Од Душка Радовића, који је писао такве записе у том неком међужанру, преко Бећковића, који има једну такву књигу, до Дучића "Благо цара Радована",… Редом су то били људи склонији поезији него прози.

Рекао је ово за "Глас Српске" Радоман Кањевац, књижевник, објашњавајући зашто његова посљедња књига "Продавница магле" није наставила пјесничку линију његове библиографије, већ се стилски и тематски наслонила на његову књигу кратке прозне форме "Човек из сенке", објављену давне 2010. године. Како овај култни аутор, новинар и публициста наводи нова књига је једна врста цртица или хронике о људима и њиховим ћудима, писана без дефинисаних критеријума, осим унутрашње потребе да нешто запише.

- То су ме сви питали, да ли сам унапред смислио теме па сам онда писао. Не, пишем с времена на време нешто што ми се учини да не би било лоше да човек запише, да би можда било занимљиво и неком другом да то чита. Песник с времена на време има потребу да сем поезије пише и нешто друго. Међутим, Бродски је рекао да је дужа форма нешто што као песник по свом хабитусу не подноси. Тако да је ово, као и поезија, заправо једна кратка форма. Међутим, колико год се то разликује од збирке песама, из тих књига се увек види заправо да их је писао песник, рекао је Кањевац.

ГЛАС. Када смо већ код поезије, дуго нисте издавали, скоро 15 година је прошло од књиге симболично назване "Крај поезије". Остављали сте током каријере утисак радохоличара и тешко је повјеровати да нисте писали деценију и по.

КАЊЕВАЦ: Нисам никада био радохоличар, напротив ја сам врло лењ човек (смијех), али сам радио различите ствари у животу које су оставиле неки шири утисак. И онда људи мисле да сам ја много радио, иако, заправо никад нисам. Радио сам неке друге ствари. Осам година сам био уредник на Радио Београду, а то је један, како кажу Американци, дневни посао. Одузима човеку пуно времена и енергије. Човек сам који не уме да ради две, три ствари у исто време посвећено и озбиљно. И онда сам мање објављивао, али сам писао. Објавићу идуће године нову књигу поезије, мислим да ће се звати "Грешне мисли на светим местима". То што нисам десетак година ништа објављивао, ништа не значи. Ако је ваљано нешто од тога што сам до сада написао, то је довољно, по мом мишљењу, у животу. Ионако ће ме људи памтити по једној песми, вероватно. И ако сам ту песму написао до сада, доста је за мој, мали, скромни, песнички живот.

ГЛАС: Колико је генерално новинарство обликовало Ваше писање? Мислим на књижевни рад, посебно у том сегменту комуникативности и једноставности.

КАЊЕВАЦ: Пишем разумљиво. Мислим да треба писати разумљиво.

Најлакше је писати компликовано. Мислим да је Борхес рекао да песма коју би разумео само један човек не заслужује да буде објављена. Уверен сам да треба писати тако да вас свако разуме. Ово је једна књига на некој танкој граници између исповести и искуства. Свака је књига нека врста исповести, као што је свака песма нека врсте молитве. Зашто кажем исповести? Зато што је она веома лична на неки начин. Распон се креће унутар дубоко личних тема. Први пут сам писао, рецимо, о смртности, о мајци, завичају, о неким темама о којима нисам писао раније. Дакле, дотакао сам се тих неких веома личних импресија, утисака, до тих тема којима су  се сви људи бавили. Мислим да је тешко успоставити везе између новинарства и оваквих књига.

ГЛАС: Ипак, постоји у Вашем писању данас скрајнута новинарска вјештина да сваком реченицом погађате у срж.

КАЊЕВАЦ: Истина, то јесте вештина која се избруси, у новинарству. У једном сегменту оваква књига може да се пореди са неким новинарским стварима. Она јесте посматрач који гледа на појаве, на људе, на ствари са стране. Иначе, делим све људе на учеснике и посматраче. Или учествујеш или осматраш и политички живот и све друго. Међутим далеко од тога да има неки привид објективности, она је веома лична, врло интимна, на неки начин личнија од неких мојих књига поезије. И онај ко би желео мене да упозна најбоље би било да прочита ову књигу или још боље би било да прочита ову књигу уместо да упозна мене (смијех). У књизи сам искренији него у разговору. Е сад шта је то што човека подстиче да буде искрен и да напише нешто што не би изговорио? То је велико питање које би се могло поставити свим писцима. Често су писци стидљиви људи који напишу нешто што би вам прећутали у нормалном разговору. У овој књизи написао сам две, три реченице за које бих волео да их никад нисам написао у животу, јер се односе на неке моје личне губитке. Тако да је то пре свега једна заиста лична књига.

ГЛАС: Како сте завршили у новинарству? То је кренуло још у средњој школи, ако се не варам, пишући за неке омладинске часописе па онда радио, "Индексово позориште", ОК канал… Како Вам с ове дистанце изгледа тај новинарски период и како Вам новинарство данас изгледа?

КАЊЕВАЦ: Боље је да то не коментаришем. Мислим да је добар новинар онај из чијег текста не морате сазнати његов политички став. А живимо у времену у којем су сви опредељени и сви имају своје ставове. Данашњи новинари су острашћенији од учесника у политичком животу. Као студент почео сам да се бавим новинарством. Писао сам за омладинске новине па сам почео да пишем за "Индексово позориште" на Радију 202, потом сам ту радио као главни уредник три године. Онда сам био главни уредник ОК канала, који је био прва независна телевизија у Србији. Некако сам почео као неки главни уредник и завршио каријеру као главни уредник Другог програма Радио Београда. И некако сам више уређивао него што сам се бавио новинарством. Мислим да између новинарства и поезије постоји једна велика разлика. Новинарство је пре свега поштовање правила. Да човек буде што је могуће више независтан, неутралан, објективни посматрач догађаја, а поезија је одступање од правила. У поезији је оригиналност важна, а у новинарству је важна објективност.

ГЛАС: Писало се и говорило доста о Вашем дјеловању у водама рок музике, посебно о сарадњи са "Галијом". Зашто сте баш као аутор изабрали да сарађујете са "Галијом", они су тада били, објективно гледано, средњострујашки рок бенд, док сте Ви, судећи по ономе што сте радили у новинарству, увијек били некако мало радикалнији и провокативнији?

КАЊЕВАЦ: Волео сам те људе, са њима сам летовао, дружили смо се. Иначе волим тај јужњачки менталитет и онда смо се пословно поразговарали у једном моменту да им нешто напишем. Заиста, када смо почели да сарађујемо они су били на једној, да кажем, силазној путањи, објавили су четврти албум који није прошао баш Бог зна како. Желео сам да им мало помогнем, рекао сам: "Да вам ја напишем неколико песама?", али сам додао да хоћу да пишем под условом да радим три албума. Они су прихватили тај услов стварно и онда сам ја смислио те неке концепте у вези са трилогијом о слободи и историји.

ГЛАС: Значи Ви сте то свјесно планирали, није било спонтано?

КАЊЕВАЦ: Мој лични укус доста се разликовао од њиховог, јер ја сам из генерације новог таласа. Волео сам новоталасне бендове, Џонија Штулића и сличне ствари. Са друге стране имао сам жељу и начин да помогнем, волео сам те људе. Е сад, не само што је мој укус другачији, него кад пишете песме, стихове на музику, та песма је увек нека врста компромиса између аутора текста и онога који је интерпретира. Ви морате да пишете... За човека некога. Да пишете песму у којој ће људи њему верoвати, а не вама као текстописцу. И нормално је да се ја као човек разликујем од онога ко интерпретира песму. Ја сам оно што се налази у мојим књигама. Ово што "Галија" изводи то сам делимично ја, делимично је нешто извођачево, логично.

ГЛАС: Поменута трилогија слободарских албума "Далеко је сунце", "Корак до слободе" и "Историја, ти и ја", гледано из ове перспективе, дјелује као једна врста злослутног пророчанства, из којег се чује да држава у којој Ви пишете клизи ка распаду, иако је то тада тешко било повјеровати.

КАЊЕВАЦ: То сам осећао, нисам ништа пророковао, то је једноставно осећај који човек има. Мислим да је то песницима у принципу својство, да напишу нешто као предвиђање догађаја. Могао је свако ко је објективно гледао да претпостави шта ће се ту десити, али занимљиво је рецимо да сам написао стих: "Да ли си спавала, да ли си сањала како се руши Авала" у песми "Да ли си сањала" 1986. године", а Авала је срушена 1999. године. Написао сам стих: "Од олује до олује, шта је ту је" у песми "Трубе" рецимо, 1990. године, а "Олуја" је била 95. године. Дакле, ко је могао знати 1990. године да ће се та, што кажу Хрвати, војно-редарствена акција звати "Олуја". Кад "Галија" то пева изгледа као да се односи на ту несрећну "Олују". Дакле, то се догађа у уметности. То је на неки начин било предвиђање, али мислим да је још више питање осећаја.

ГЛАС: Генерално, с ким од музичара сте најбоље сарађивали, у смислу да сте најлакше стигли до готове форме пјесме?

КАЊЕВАЦ: Па са "Галијом" дефинитивно. Осим за "Галију" писао сам само ту песму "Од Сплита до Београда" за Викторију и Дину Дворника. Нешто сам мало помагао "Ју групи" и Бати Златковићу, клавијатуристи "Галије, али, у суштини сам само са "Галијом" радио озбиљно на пет албума. И занимљиво је да ме људи и данас питају, на свим књижевним вечерима: "Шта мислиш да неко одсвира две, три песме"? Одговорим, нека одсвира, иако сам последњу песму за "Галију" написао пре 32 године. Чувени француски песник Ален Боске је рекао да за разлику од романа, који је у вези са својим временом, добра песма ће увек бити добра песма. Добра песма никад неће постати лоша. Волим и то време и нешто од тог заједничког рада на лепој песми, што је постојало само у рокенролу.

ГЛАС: Поезија је усамљенички посао?

КАЊЕВАЦ: Јесте. Писање књига је усамљенички посао, а рад на рокенрол албуму је био некако колективан и њега имате само у позоришту, на филму и у рокенролу. То ми понекад стварно недостаје, да радим нешто са неколико људи.

ГЛАС: Добро функционишете у тој одметничкој позицији или је просто речено поезија изабрала Вас?

КАЊЕВАЦ: Песник мора да се роди. Од тога не можете побећи. Само је питање да ли нађете тај пут. Ја сам и у новинарству био нека врста одметника. Неко ко је стално тражио неког ђавола. И провоцирао. То је такође песничка особина. Песници стално имају потребу да вас провоцирају, да ураде нешто чудно, необично, што људи не очекују. Нешто што није конвенционално. Писао сам и као млад неке песме. Увек сам имао ту врсту афинитета према поезији уместо према роману. Да ли ће то имати неког одјека у време романа? Тешко. Али у суштини, песник пише због себе. Прави песници су само они који пишу из задовољства.

ГЛАС: Изнијели сте једном приликом занимљив став да је рокенрол као лијево оријентисана умјетност изгубио свој значај са пропашћу лијеве идеологије на друштвеном плану. Живимо у времену када се љевичари баве свим осим радничком класом, а десница шири свој утицај. Очекујете ли неку реакцију са друге стране, макар културолошку?

КАЊЕВАЦ: О томе сам нешто писао у овој књизи. Мени се некако чини да социјализам није рекао своје. То што ми памтимо тај поредак у неким врло ригидним варијантама какве су владале у Совјетском Савезу или Источној Њемачкој и тако даље. Не значи да се та идеологија, која се суштински бави равноправношћу људи, правима потлачених и социјалном правдом, неће на неки начин вратити. Није нормално да један одсто људи на овој планети има више богатства него 99 одсто других људи. Истина је да је левица сада нажалост у великој дефанзиви у односу на нека времена раније.

Левица је била важна након Другог светског рата. Филозофи су сви били левичари. Комунистичка партија је била на власти у неким западним земљама попут Италије или Француске, а данас практично у тим земљама више нема класичне левичарске партије. Сада је десница у некој врсти офензиве, али чини ми се да ће исконска потреба за правдом довести до тога да се обнова левице коначно деси. Да ли ће се то десити након неког великог потреса као што је Други светски рат? Могуће. Јер је неки земљотрес неопходан да би се мало продрмао овај хаос у којем данас живимо.

Планови

ГЛАС: Тренутно промовишите "Продавницу магле", али претпостављамо да нећете читаоце оставити поново 15 година без књиге.

КАЊЕВАЦ: Па нећу сигурно, човек сам у пензији. Сад имам више времена, можда ћу чешће објављивати, али не пречесто. Ако сам написао нешто да ваља, већ сам то објавио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.