Узнемирујућа исповијест Италијанке: "Чују се само сирене, ни звона на цркви више не звоне за мртве"

ГС
Узнемирујућа исповијест Италијанке: "Чују се само сирене, ни звона на цркви више не звоне за мртве"

Хеиди Бусети, новинарка и мајка двоје деце која похађају основну школу, више од седам дана је затворена у својој кући у Бергаму због корона вируса. Хеиди на својој интернет страници сваког дана напише "ријечи за боље сутра" и са свима дијели искуства из изолације.

 

 

- Из стана излазимо само у неком хитном случају. Сама идем на сваких пет дана само у продавницу. Испред продавнице стојимо у реду на дистанци од метар један од другог, и у продавницу улази само по пет људи одједном. Преко уста носим мараму, пошто маске не можемо више да купимо, ципеле после повратка кући остављам на тераси најмање 24 сата - каже Бусетијева, која исто тако с времена на време обиђе старије комшије да провери какво је стање и да ли им нешто треба.

- Наравно, разговарамо кроз затворена врата, пошто је страх од вируса и заразе огроман. За њих је то пресуда на смрт - каже она.

Живот пре и после карантина

Породица Бусети живи на типичној италијанској живахној улици, која је мултиетнична и у самом срцу града. Ходом по њој могли сте осетити посебне мирисе по храни, чути различите гласове које су одзвањали улицом.

Било је много  људи који су причали и разговарали, препричавали догодовштине и догађаје. У Италији смо такви, волимо да смо заједно. Сада нам се чини као да смо на филмском сету: улице су празне, тишину на улици прекидају само звуци сирена хитне помоћи и никако да се зауставе. Једно јутро сам их у 4 сата набројала 10: то је звук, који је део нашег свакодневног живота, као да нас нон-стоп опомиње да је опасност и да је стварно неко у том возилу. Ми живимо само неколико километара поред дела који је највише погођен: рекли су ми да звона у црквама за мртве не звоне више, зато што се звоњава не би заустављала - каже новинарка и додаје: "Све се чини нестварно - као да би били у игри жмурки".

Ово јутро, је слушала само разговор спасиоца. Хитна помоћ се зауставила испред њене зграде.

Напоље су изашли људи, обучени у заштитне униформе за једну употребу, са рукавицама и маскама. Разговарали су и одмахивали главама, као да би рекли “ништа не можемо учинити”, после тога су у потпуној тишини отишли.

То су једине особе које сам данас видела са мога прозора - рекла је она.

Број оболелих и мртвих се мења из дана у дан.

Свако јутро је као да би примили писмо са ратишта: у локалном часопису, читуље са две стране прешле су на 11 страница, а прошли петак је било 165 умрлих у дану, у нашем месту и околини. Још више је и таквих који се и уопште не одлуче да објаве читује. Имамо болнице које су медју најбољим на свету, али су пред тоталним колапсом -  каже Хеиди.

Не само у Бергаму, каже, по целој Италији имамо заводе за сахрану, који су пред колапсом. На сваких пола сата сахране по једну мртву особу, такође крематоријуми раде и дан и ноћ, а сандуци чекају у реду за спаљивање. Људи већином умиру у кућама а мртвачнице су пуне.

- Особе, које су одвежене у болницу са спасиоцима су стављени на списак приоритета: доктори морају да одлуће, кога да спашавају, а кога не, исто као и у рату.  Шире просторе за интензивну негу и постављају кревете, а број оболелих у Ломбардији, још посебно у Бергаму и нашој провинцији је застрашујућ - додаје.

Нико није озбиљно схватао болест

Признајмо сами себи, да уз појаву болести у Кини, нико није ни замишљао експанзију болести. На Западу већ годинама живимо у миру и свако живи свој мирни живот. Да постоји могућност појаве пандемије нисмо могли ни да замислимо. На почетку смо мислили, да ће као и за грип, да оболевају само старије особе, као и за сваким грипом сваке зиме. Зато се нико није узнемиравао. После је број смртних случајева почео да расте и дошло је до значајног ширења заражених. Хвала Богу што су код нас брзо затворили школе. Онда су зауставили све делатности продаје (осим наравно за храну и лекове) - каже Бусетијева.

Тврди да је у Ломбардији стање веома тешко.

- Људи умирају као муве. Сви пратимо сигурносна упутства државе: сви остајемо код куће, колико је могуће ограничавамо себи слободу кретања. Излазити напоље значи да сте луди! Људи су коначно схватили, да ако не прате стриктно упутства, озбиљно угрожавају своје животе и животе целе заједнице. То, да данас остајете код своје куће, је најозбилнији и најхуманији гест - истиче новинарка.

 

Болнице, доктори и медицинско особље раде све што је у њиховој моћи.

Морамо остати прибрани, јер ако би нас преузела паника и сви би трчали на хитну, опет би се још више нас заразило. Иако се зауставио јавни живот, Италијани још даље чувају блиске фамилијарне односе. Нема грљења, али гласови су прекрасни. Зовемо се, изговарамо речи, које иначе можда никада не би изговорили. Користимо ове тешке тренутке, да постанемо бољи и хуманији људи. Са мојим родитељима причамо телефоном и видео позивима, причамо о великим потешкочама, које су нас задесиле, покушавамо да смирујемо једни друге и да не губимо наду. Надамо се скорашњем загрљају! Моји родитељи увек желе да причају са унуцима, којима посвећују рећи велике љубави. Исто тако се у кризним временима покажу добре стране човечанства. И баш у Италији је вирус можда испоставио најлепши део тога - шта значи бити човек - навела је она.

Гестови солидарности се не броје, свако од нас пита: “Да ли могу данас нешто да учиним за некога?” И многи су даровали новац болницама", каже она.

- Тај вирус је изнедрио истините хероје, који су доктори, медицинске сестре, и сво особље, којима је стало до других људи. Наша општина је активирала број, на који се могу јавити волонтери, који желе, да купују храну и лекове за старије људе. И ми Италијани, смо поново открили љубав до наше државе и сигурни смо, да смо сви заједно, удружени, способни, да направимо све и победимо све! - испричала је она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана